Veliki lov полностью

Oficir priđe Randovom stolu i pokloni se, s rukom preko srca. Njegovo obrijano teme izgledalo je kao da ga je napuderisao. „Milost ti bila naklonjena, moj lorde. Nadam se da ti nisu smetali, pevajući onako. Obična su oni sorta, ali uveravam te da nisu nameravali da te uvrede. Ja sam Aldrin Kaldevin, moj lorde. Kapetan u službi Njegovog veličanstva, Svetlost ga obasjala.“ Pogled mu skliznu preko Randovog mača. Randu je nešto govorilo da je Kaldevin primetio čaplje čim su ušli u gostionicu.

„Nisu me uvredili.“ Oficirov naglasak podsetio ga je na Moirainin. Bio je tako precizan i svaka reč jasno i potpuno izgovorena. Da li me je zaista pustila? Pitam se da li me prati. Ili me negde čeka. „Sedi, kapetane. Molim te.“ Kaldevin privuče stolicu od drugog stola. „Reci mi, kapetane, ako nemaš ništa protiv, da li si u skorije vreme primetio neke strance? Gospu, nisku i vitku, i plavookog ratnika. On je visok i ponekad nosi mač na leđima.“

„Nisam video nikakve strance“, odgovori on ukočeno sedajući. „Sem tebe i tvoje gospe, moj lorde. Malo plemstva ovuda prolazi.“ Pogled mu polete ka Loijalu, i on se neznatno namršti. Na Hurina nije obraćao pažnju, misleći da je sluga.

„Samo sam pitao.“

„Tako mi Svetlosti, moj lorde, mogu li uz dužno poštovanje da upitam kako se zoveš? Ovde ima tako malo stranaca, da želim svakog od njih da upoznam.“

Rand reče kako se zove – nikakvu titulu nije prisvojio, ali oficir kao da to nije primetio – i reče mu kao i gostioničarki: „Iz Dve Reke, u Andoru.“

„Čudesno mesto. Tako sam čuo, lorde Rande – mogu li tako da te zovem? – i dobri ljudi. Nijedan Kairhijenjanin nije tako mlad poneo mač majstora sečiva. Jednom sam upoznao nekoliko ljudi iz Andora. Među njima je bio i kapetan-zapovednik Kraljičine garde. Na moju sramotu, ne sećam se njegovog imena. Bi li mogao da me počastvuješ njime?“

Rand postade svestan služavki koje su u pozadini počele da čiste i brišu. Činilo se da Kaldevin samo vodi neobavezan razgovor, ali u njegovom pogledu videlo se da za nečim traga. „Garet Brin.“

„Naravno. Mlad za toliku odgovornost.“

Rand ravnim glasom odgovori: „Garet Brin ima toliko sedih u kosi da bi ti mogao biti otac, kapetane.“

„Oprosti, moj lorde Rande. Htedoh reći da je mlad dospeo na položaj.“ Kaldevin se okrenu Seleni, i na trenutak je samo zapanjeno gledao. Naposletku se strese, kao da se budi iz sna. „Oprosti što te tako pogledah, moja gospo, i što ovako govorim, ali Milost ti svakako beše naklonjena. Hoćeš li mi reći svoje ime, da bih bolje upamtio tvoju lepotu?“

U trenutku kada Selena otvori usta, jedna služavka vrisnu i ispusti svetiljku koju je skidala s police. Ulje se razli i zapali. Rand skoči na noge, kao i svi za stolom, ali pre no što je bilo ko od njih stigao da se pomeri, pojavi se gazdarica Madven, i ona i devojka ugasiše plamen svojim keceljama.

„Rekla sam ti da paziš, Katrina“, reče gostioničarka, mlateći svojom, sada prljavom keceljom pod devojčinim nosom. „Spalićeš čitavu gostionicu, i sebe u njoj.“

Devojka je izgledala kao da je na ivici suza. „Jesam pazila, gazdarice, ali takav me je grč uhvatio.“

Gazdarica Madven podiže ruke ka nebu. „Uvek imaš neki izgovor, a opet polomiš više suda od svih ostalih zajedno. Ah, sve je u redu. Počisti to, i pazi da se ne opečeš.“ Gostioničarka se okrenu Randu i ostalima. Oni su i dalje stajali oko stola. „Nadam se da niko od vas ovo neće uzeti za zlo. Devojka neće zaista spaliti gostionicu. Nespretna je sa sudovima kada počne da sanjari o nekom mladiću, ali nikada ranije nije ispustila svetiljku.“

„Htela bih da pođem u svoju sobu. Ipak mi nije dobro“, opreznim glasom reče Selena, kao da joj je muka, ali uprkos tome izgledala je i zvučala hladno i smireno, kao i uvek. „Put, i ova vatra.“

Gostioničarka poče da se ponaša kao zabrinuta kvočka. „Naravno, moja gospo. Imam lepu sobu za tebe i tvog lorda. Da pozovem majku Karedven? Ona je dobra s biljem za smirivanje.“

Selenin glas zazvuča oštro. „Ne. I htela bih sobu samo za sebe.“

Gazdarica Madven pogleda u Randa, ali već sledećeg trena klanjala se Seleni i brižno je vodila ka stepenicama. „Kako želiš, moja gospo. Lidan, budi dobra i ponesi gospine stvari.“ Jedna od služavki potrča da uzme Selenine bisage od Hurina, i žene se popeše uz stepenište, Selena ukočenih leđa i ćutljiva.

Kaldevin je gledao za njima dok nisu nestale, a onda se ponovo strese. Sačeka da Rand sedne, pre no što se sam ponovo spusti na stolicu. „Oprosti mi, moj lorde Rande, što sam onako gledao tvoju gospu, ali Milost ti je svakako bila naklonjena kada si nju zadobio. Ne mislim da vređam.“

„Nisam uvređen“, odgovori Rand. Pitao se da li se svaki muškarac osećao kao on kada bi pogledao Selenu. „Dok sam jahao ka selu, kapetane, video sam ogromnu kuglu. Izgleda kao da je od kristala. Šta je to?“

Kairhijenjanin ga oštro pogleda. „To je deo statue, moj lorde Rande“, polako odgovori. Pogled mu polete ka Loijalu. Kao da je nešto novo shvatio.