„Statua? Video sam i šaku i lice. Mora da je ogromna.“
„Jeste, moj lorde Rande. I stara.“ Kaldevin zasta. „Rečeno mi je da je iz Doba legendi.“
Rand se naježi. Doba legendi, kada se Jedna moć svuda upotrebljavala, ako je verovati pričama.
„Doba legendi“, kaza Loijal. „Da, mora biti. Niko od tada nije načinio nešto tako veliko. Veliki je posao iskopati tu statuu, kapetane.“ Hurin je ćutke sedeo, ne samo kao da ne sluša, već kao da nije ni prisutan.
Kaldevin nevoljno klimnu. „Imam pet stotina radnika u logoru pored jame, a opet će proći leto pre no što završimo. To su ljudi iz Forgejta. Pola mog posla je da gledam da kopaju, a druga polovina da ih držim van ovog sela. Ti iz Forgejta vole da pijance, a ovi ljudi vode spokojan život.“ Po glasu mu se dalo zaključiti da je u potpunosti naklonjen seljanima.
Rand klimnu. Ljudi iz Forgejta nisu ga zanimali, ko god da su bili. „Šta ćete učiniti sa statuom?“ Kapetan je oklevao, ali Rand ga je samo gledao dok nije progovorio.
„Galdrijan lično naredio je da se prebaci u prestonicu.“
Loijal trepnu. „To je ogroman posao. Nisam siguran da li se nešto tako veliko može prebaciti na tu daljinu.“
„Njegovo veličanstvo je tako naredilo“, oštro odgovori Kaldevin. „Biće postavljen van grada, kao spomenik veličini Kairhijena i kuće Rijatin. Ogijeri nisu jedini koji znaju kako se prebacuje kamen.“ Loijal je izgledao posramljeno, a kapetan se smiri. „Oprosti, prijatelju Ogijeru. Govorio sam ishitreno i nepristojno.“ Još je zvučao pomalo ljutito. „Da li ćeš dugo ostati u Tremonsijenu, moj lorde Rande?“
„Polazimo ujutru“, reče Rand. „Idemo u Kairhijen.“
„Ako je tako, ja sutra šaljem neke ljude nazad u grad. Moram da ih menjam. Opuste se ako predugo paze na ljude s pijucima i lopatama. Nećeš imati ništa protiv da vas prate?“, upita on, ali tako kao da je Rand već prihvatio. Gazdarica Madven pojavi se na stepeništu, i on ustade. „Ako bi mi oprostio, moj lorde Rande, moram rano da ustanem. Onda, videćemo se ujutru. Milost ti se nasmešila.“ Pokloni se Randu, klimnu Loijalu i ode.
Kad se vrata zatvoriše za Kairhijenjaninom, gostioničarka priđe stolu.
„Smestila sam tvoju gospu, moj lorde. I pripremila dobre sobe za tebe i tvog pratioca, i za tebe, prijatelju Ogijeru.“ Zasta, i pogleda Randa. „Oprosti ako govorim više no što bi trebalo, moj lorde, ali mislim da slobodno mogu da se obratim plemiću koji svom pratiocu dozvoljava da slobodno govori. Ako nisam u pravu... pa, nije mi namera da vređam. Dvades’t tri godine Barin Madven i ja svađali smo se kada se nismo ljubili. Time hoću da kažem da imam nešto iskustva. Sada misliš da tvoja gospa nikad više ne želi da te vidi, ali ja bih rekla, ako noćas kucneš na njena vrata, primiće te. Samo se nasmeši i kaži da si ti kriv, čak i da nisi.“
Rand pročisti grlo, nadajući se da nije pocrveneo.
Gostioničarka se iznenadi, ali brzo se povrati. „Kako želiš, moj lorde. Ovuda, molim te.“
Rand pođe za njom uz stepenište. Loijal je poneo kovčeg pod ćebetom – stepenište zaškripa pod težinom i njega i kovčega, ali gostioničarka je izgleda mislila da je to samo zbog Ogijera – a Hurin je ponovo poneo sve bisage i zavežljaj od plašta s harfom i flautom.
Gazdarica Madven naredi da se donese i namesti treći krevet. Jedan od kreveta koji su već bili tu pružao se skoro od zida do zida, i bio je očigledno namenjen Loijalu. Jedva da je bilo mesta između kreveta. Čim je gostioničarka izašla, Rand se okrenu ostalima. Loijal je gurnuo i dalje pokriven kovčeg pod svoj krevet i isprobavao dušek. Hurin je razvrstavao bisage.
„Da li neko od vas zna zašto je onaj kapetan bio tako sumnjičav? Siguran sam da je bio.“ Odmahnu glavom. „Kao da je mislio da ćemo ukrasti onu statuu, sudeći po onome kako je govorio.“
„
Rand odmahnu glavom.
