„To uopšte nije igra, Rande“, reče Loijal s kreveta. Izvadio je knjigu iz džepa, ali ležala je neotvorena na njegovim grudima. „Ne znam mnogo o tome – Ogijeri ne rade tako šta – ali čuo sam za to. Plemići i plemićke kuće bore se za prednost. Čine stvari za koje misle da će im pomoći, ili naškoditi neprijatelju, ili oboje. Obično se to sve obavlja u tajnosti, ili ako ne, onda pokušavaju da izgleda kao da rade nešto sasvim drugo od onog što zaista čine.“ Zbunjeno počeša jedno ćubasto uvo. „Čak i ako znam šta je, i dalje ne razumem. Starešina Haman kaže da je potreban mudriji um od njegovog da razume ono što ljudi čine, a ja ne znam mnogo osoba pametnih kao Starešina Haman. Vi ljudi ste čudni.“
Hurin pogleda Ogijera ispod oka, ali reče: „U pravu je za Daes Dae’mar, lorde Rande. Kairhijenjani je igraju više od većine, mada svi južnjaci to čine.“
„Oni vojnici ujutru“, upita Rand, „jesu li i oni deo Kaldevinovog igranja te Velike igre? Ne možemo sebi dozvoliti da se umešamo u tako nešto.“ Nije bilo potrebe da spomene Rog. Svi su bili svesni njegovog prisustva.
Loijal odmahnu glavom. „Ne znam, Rande. On je čovek, tako da to može svašta značiti.“
„Hurine?“
„Ni ja ne znam.“ Zvučao je podjednako zabrinuto kao što je Ogijer izgledao. „Može biti da radi upravo ono što kaže, ili... Tako je s Igrom kuća. Nikada nisi načisto. Kada sam bio u Kairhijenu, veći deo vremena proveo sam u Forgejtu, lorde Rande, i ne znam mnogo o plemićima Kairhijena – ali Daes Dae’mar svuda je opasna. U Kairhijenu pogotovu.“ Odjednom se razvedri. „Gospa Selena, lorde Rande. Ona će bolje od Graditelja i mene znati šta da radimo. Ujutru možeš nju da pitaš.“
Ali ujutru Selene nije bilo. Kada Rand siđe u trpezariju, gazdarica Madven mu dade zapečaćen pergament. „Oprosti mi, moj lorde, ali trebalo je da me poslušaš. Trebalo je da zakucaš na gospina vrata.“
Rand sačeka dok ona ne ode, pa tek onda slomi pečat od belog voska. U vosak behu utisnuti polumesec i zvezde.
Moram da te ostavim na neko vreme. Previše je ljudi ovde, a Kaldevin mi se ne dopada. Čekaću te u Kairhijenu. Nemoj misliti da sam predaleko od tebe. Uvek ćeš biti u mojim mislima, a znam da ću i ja biti u tvojim.
Nije bilo potpisano, ali taj otmen krasnopis ličio je na Selenu.
Brižljivo ga je presavio i spustio u džep pre no što je izašao i prišao Hurinu koji je čekao s konjima.
I kapetan Kaldevin bio je tu, s još jednim mlađim oficirom i pedeset vojnika na konjima, koji su zakrčili ulicu. Dva oficira bila su gologlava, ali nosili su čelične rukavice i zlatom ukrašene oklopne prsnike preko kaputa. Kratak štap bio je privezan za leđa oba oficira, s malim ukočenim plavim barjakom iznad glava. Na Kaldevinovom barjaku videla se jedna bela zvezda, dok je mladićev na sebi imao dve bele ukrštene šipke. Predstavljali su oštru suprotnost vojnicima u jednostavnim oklopima i šlemovima koji su ličili na zvona odsečena da bi se videlo lice.
Kaldevin se pokloni kada Rand izađe iz gostionice. „Dobro ti jutro, moj lorde Rande. Ovo je Elrikain Tavolin. On će zapovedati tvojom pratnjom, ako mogu tako da je nazovem.“ Drugi oficir se pokloni. Glava mu je bila obrijana kao Kaldevinova. Ništa nije rekao.
„Pratnja će biti dobrodošla, kapetane“, odgovori Rand, uspevši da zvuči opušteno. Fejn ništa ne bi pokušao protiv pedeset vojnika, ali Rand bi voleo da je bio siguran kako su oni samo pratnja. Kapetan odmeri Loijala, koji je prilazio svom konju noseći kovčeg pokriven ćebetom. „Veliki teret, Ogijeru.“
Loijal se skoro saplete. „Ne volim da sam daleko od svojih knjiga, kapetane.“ Nasmeši se samosvesno i požuri da priveže kovčeg za sedlo.
Kaldevin se osvrnu i namršti. „Tvoja gospa još nije sišla. A njen divni konj nije ovde.“
„Već je otišla“, kaza mu Rand. „Morala je hitno da nastavi za Kairhijen, tokom noći.“
Kaldevin podiže obrve. „Tokom noći? Ali moji ljudi... Oprosti mi, moj lorde Rande.“ Odvuče mlađeg oficira u stranu, besno šapćući.
„Naredio je da se pazi na gostionicu, lorde Rande“, šapnu mu Hurin. „Gospa Selena mora da je nekako prošla a da je nisu primetili.“ Rand se namršti i uzjaha. Ako je i bilo neke mogućnosti da Kaldevin više ne bude sumnjičav, izgleda da ju je Selena okončala. „Previše ljudi, reče“, promrmlja on. „U Kairhijenu će biti daleko više ljudi.“
„Nešto si rekao, moj lorde?“
Rand pogleda Tavolina, koji mu se pridružio jašući na visokom škopljeniku boje prašine. Hurin je takođe bio u sedlu, a Loijal je stajao pored svog ogromnog konja. Vojnici su obrazovali redove. Kaldevina nigde nije bilo.
„Ništa se ne dešava onako kako sam pretpostavio“, reče Rand.
Tavolin mu uputi kratak osmeh, jedva nešto više od trzaja usnama. „Hoćemo li, moj lorde?“
Čudna povorka zaputi se niz zemljani put koji je vodio ka gradu Kairhijenu.
