Veliki lov полностью

Ništa se ne dešava onako kako pretpostavljam“, promrmlja Moiraina, ne očekujući odgovor od Lana. Dugi izglačani sto pred njom bio je pretrpan knjigama, papirom, pergamentima i rukopisima. Skoro sve je bilo prašnjavo od dugog stajanja i iskrzano od starosti. Nešto od toga bili su samo odlomci. Soba je izgledala kao da je načinjena od knjiga i rukopisa što su punili police od kojih se nisu videli zidovi, samo vrata, prozori i kamin. Stolice su bile visoke i dobro postavljene, ali na polovini njih, kao i na većini stočića, bile su knjige. Knjige i pergamenti bili su čak i ispod nekih stolica. Doduše, samo je ršum ispred Moiraine bio njen.

Ona ustade i priđe prozoru, zagledavši se u mrak prema svetlostima sela u blizini. Ovde nije bilo opasnosti od progonitelja. Niko neće očekivati da dođe ovamo. Moram da sredim misli, i ponovo počnem, pomisli. Samo je to preostalo.

Niko od seljana nije sumnjao da su dve starije sestre koje su živele u ovoj udobnoj kućici bile Aes Sedai. Niko tako nešto ne bi pomislio u mestu kao što je Tifanov Bunar, duboko u travnatoj ravnici Arafela. Seljani su posećivali sestre tražeći savet za svoje nevolje i lekove protiv bolesti. Poštovali su ih kao žene blagoslovene od Svetlosti, ali ništa više od toga. Adeleas i Vandena povukle su se zajedno u dobrovoljno izgnanstvo tako davno da se malo njih, čak i u Beloj kuli, još sećalo da su žive.

Živele su tiho, s jednim podjednako starim Zaštitnikom koji im je preostao, nameravajući da napisu istoriju sveta od Slamanja, i koliko mogu da obuhvate od događaja pre toga. Jednog dana. U međuvremenu, toliko je podataka trebalo sakupiti i zagonetaka rešiti. Njihova kuća bila je savršeno mesto za Moirainu da pronađe ono što joj je trebalo. Samo što to nije bilo tu.

Krajičkom oka ona primeti pokret i okrenu se. Lan se naslonio na kamin od žute cigle, nedodirljiv poput stene. „Sećaš li se kada smo se prvi put sreli, Lane?“

Pazila je na neki znak, ili ne bi primetila brzi trzaj njegovih obrva. Nije joj često uspevalo da ga iznenadi. Tu temu nikada nisu spomenuli; pre skoro dvadeset godina rekla mu je – sa svim ukočenim ponosom nekog dovoljno mladog da ga mladim zovu – da o tome nikada neće pričati, i da od njega takođe očekuje da ćuti.

„Sećam se“, samo je rekao.

„I pretpostavljam da još neću dobiti izvinjenje? Bacio si me u baru.“ Nije se nasmešila, mada joj je to sada bilo zabavno. „Bila sam mokra do gole kože, i to usred onoga što vi iz Krajina zovete novo proleće. Skoro sam se sledila.“

„Sećam se i da sam zapalio vatru, i okačio ćebad oko nje da bi mogla da se zagreješ.“ Prodžara razgorele cepanice i vrati žarač na mesto. Čak su i letnje noći bile hladne u Krajinama. „Takođe se sećam da si bacila na mene pola bare dok sam spavao. Poštedela bi nas oboje cvokotanja da si mi jednostavno rekla da si Aes Sedai, umesto što si mi to pokazala. Umesto što si pokušala da me odvojiš od mača. To nije dobar način upoznavanja s nekim iz Krajina, čak ni za mladu ženu.“

„Bila sam mlada, i sama. A ti si bio veliki kao i sada, a tvoja žestina vidljivija. Nisam želela da znaš da sam Aes Sedai. U to vreme mi se činilo da bi slobodnije odgovarao na moja pitanja ako ne znaš.“ Na trenutak ućuta, razmišljajući o godinama koje su od tog susreta prošle. Bilo je dobro pronaći saputnika da joj se pridruži u potrazi. „U nedeljama koje su usledile, da li si pretpostavio da ću te upitati da se vežeš sa mnom? Prvog dana odlučila sam da si ti pravi.“

„Nisam na to ni pomislio“, suvim glasom joj odgovori. „Bio sam suviše zauzet pitajući se da li ću moći da te otpratim do Čahina i prođem s čitavom kožom. Svake noći imala si drugo iznenađenje za mene. Posebno se sećam mrava. Mislim da se tokom čitavog tog jahanja nijedne noći nisam dobro naspavao.“

Ona dozvoli sebi da se malo nasmeši, prisećajući se. „Bila sam mlada“, ponovi. „A da li ti veza smeta posle svih ovih godina? Ti nisi čovek koji lako nosi povodac, čak i lak kao što je moj.“ Bila je to zajedljiva primedba; i htela je da tako bude.

„Ne.“ Glas mu je bio hladan, ali on opet uze žarač i snažno prodžara vatru, sasvim nepotrebno. Varnice poleteše uz dimnjak. „Slobodno sam odabrao, znajući šta to donosi.“ Gvozdeni štap zveknu nazad na svoju kuku, a on se zvanično pokloni. „Čast je služiti, Moiraina Aes Sedai. Bilo je i biće, uvek.“

Moiraina šmrknu. „U tvojoj poniznosti, Lane Gaidine, uvek je bilo više arogancije no što bi većina kraljeva uspela da pokaže sa svim svojim vojskama za njima. Tako je bilo od prvog dana kada sam te srela.“

„Čemu ova priča o prošlim vremenima, Moiraina?“

Po stoti put – ili joj se barem tako činilo – razmisli koje reči da upotrebi. „Pre no što smo napustili Tar Valon, postarala sam se da, ako mi se nešto desi, tvoja veza pređe drugoj.“ On ju je ćutke gledao. „Kada osetiš moju smrt, bićeš primoran da je smesta potražiš. Ne želim da te to iznenadi.“