„Izgledalo je... ispravno. Mladi vučjak jednog dana mora sresti svog prvog vuka, ali ako ga vuk vidi kao štene, ako se kao štene ponaša, vuk će ga sigurno ubiti. Vučjak mora u očima vuka biti vučjak više no i u svojima, ako hoće da preživi.“
„Da li tako vidiš Aes Sedai? Amirlin? Mene? Kao vukove koji hoće da rastrgnu tvog mladog vučjaka?“ Lan odmahnu glavom. „Znaš šta je on, Lane. Znaš šta mora da postane. Mora. Znaš čime sam se vodila otkad smo se nas dvoje sreli, i još pre toga. Sumnjaš li sada u ono što radim?“
„Ne. Ne, ali...“ Oporavljao se sada, ponovo gradio svoje zidine. Ali još nisu bile završene. „Koliko puta si rekla da ta’veren privlači ljude oko sebe kao vrtlog grančice? Možda sam i ja bio privučen. Znam samo da je to bilo ispravno. Onim seljačićima bio je potreban neko na njihovoj strani. Barem Randu. Moiraina, verujem u ono što radiš, čak i sada, kada ne znam ni polovinu toga. Verujem kao što verujem u tebe. Nisam tražio da me oslobodiš moje veze, niti ću. Ma kakvi bili tvoji planovi za umiranje i da ja budem bezbedno – zbrinut – biće mi veliko zadovoljstvo da se postaram da preživiš i da vidim kako bar ti planovi postaju zaludni.“
„Ta’veren“ uzdahnu Moiraina. „Možda je to bilo u pitanju. Umesto da usmeravam grančicu niz potok, pokušavam da prevedem brvno kroz brzake. Svaki put kad ga gurnem, ono mi uzvrati. A što smo dalje, to je brvno veće. Ali ipak, moram se postarati da stigne na kraj.“ Nežno se nasmeja. „Neću biti nesrećna, stari moj prijatelju, ako ti uspe da se ti planovi izjalove. A sada, molim te, ostavi me. Moram nasamo da razmislim.“ Oklevao je samo tren pre no što pođe ka vratima. Ali tog poslednjeg trenutka, nije ga mogla pustiti da ode a da mu ne postavi još samo jedno pitanje. „Sanjaš li ikada o nečemu drugom, Lane?“
„Svi sanjaju. Ali ja znam da su snovi snovi. Ovo je...“ – on dodirnu balčak svog mača – „stvarnost.“ Zidine se vratiše, visoke i čvrste kao i uvek.
Neko vreme pošto on ode, Moiraina je sedela u stolici i gledala u vatru. Razmišljala je o Ninaevi i pukotinama u zidu. Ne pokušavajući, ne razmišljajući šta radi, ta mlada žena načinila je pukotine u Lanovim zidinama i zasadila u njima puzavice. Lan je mislio da je siguran, zatočen u svoju tvrđavu sudbinom i sopstvenim željama, ali polako i strpljivo puzavice su rušile zidove da bi doprle do čoveka iza njih. Već je delio neke od Ninaevinih odanosti. U početku ga nije bilo briga za Dvorečane, izuzev kao za ljude koji su zanimali Moirainu. Ninaeva je to promenila u isti mah kada i Lana.
Na sopstveno iznenađenje, Moiraina oseti blesak ljubomore. Nikada ranije nije to osetila. Svakako ni prema jednoj od žena koje su bacale svoja srca pred njegove noge, niti prema onima koje su delile s njim postelju. U stvari, nikada nije o njemu mislila kao o nekome zbog koga bi osećala ljubomoru. Nikada ni o jednom muškarcu nije tako mislila. Ona je bila udata za svoju bitku, baš kao što je on bio oženjen svojom. Ali predugo su bili saputnici u tim bitkama. Jednom je satro konja, a onda trčao skoro dok i sam nije umro od iscrpljenosti, naposletku je i noseći u naručju Anaiji da je Izleči. Ona mu je mnogo puta vidala rane, čuvajući svojim umećem život koji je on bio spreman da odbaci da bi njen spasao. Uvek je govorio da je oženjen smrću. Sada mu je nova mlada privukla pogled, mada on to nije video. Mislio je da još stoji iza svojih snažnih zidina, ali Ninaeva je uplela svadbeno cveće u njegovu kosu. Da li će i dalje moći da se ne mareći udvara smrti? Moiraina se pitala kada će od nje zatražiti da ga razreši njegove veze. I šta će ona uraditi kada to bude učinio.
Namršti se i ustade. Bilo je važnijih stvari. Daleko važnijih. Pogled joj pređe preko otvorenih knjiga i papira kojima je soba bila zakrčena. Tako mnogo nagoveštaja, ali nijedan odgovor.
Vandena uđe noseći poslužavnik s čajnikom i šoljama. Bila je vitka i graciozna, pravih leđa, a kosa uredno skupljena na potiljku beše joj skoro bela. Bezvremenost njenog glatkog lica bila je od dugih, dugih godina. „Rekla bih Džaemu da ti ovo donese, i ne bih te uznemiravala, ali on je u ambaru. Vežba mačem.“ Izusti zvuk negodovanja dok je gurala iskrzan rukopis u stranu da bi spustila poslužavnik. „To što je Lan ovde podsetilo ga je da je nešto više od baštovana i pomoćnika po kući. Gaidini su tako tvrdoglavi. Mislila sam da će Lan još biti ovde; zato sam donela još jednu šolju. Jesi li pronašla ono što tražiš?“
„Nisam ni sigurna šta to tražim.“ Moiraina se namršti, posmatrajući drugu ženu. Vandena je bila iz Zelenog Ađaha, ne Smeđeg kao njena sestra, ali njih dve su tako dugo zajedno učile da je poznavala istoriju koliko i Adeleas.
