Koščate ruke sedokosog Zaštitnika držale su sečivo podjednako pravo i snažno kao ruke mlađeg čoveka kraj njega. Draghkarove blede šake prokrvariše dok je pokušavao da odbije oštri čelik. Snažno je udarao krilima dvojicu ljudi. Odjednom, ranjen i raskrvavljen, ponovo poče da guče. Zaštitnicima.
Moiraina se uz mnogo napora sabra. Osećala se ispijeno skoro kao da je stvorenje uspelo da je poljubi.
Ali još dok se pripremala, Lan uzviknu: „Prihvati smrt!“ Za njim i Džaem odlučno viknu: „Prihvati smrt!“ Njih dvojica zakoračiše pod ruke Draghkaru i do balčaka zabiše svoja sečiva.
Zabacivši glavu, Draghkar izusti krik koji kao da iglama probi Moiraininu glavu. Osetila ga je čak i umotana u saidar. Kao da drvo pada, Draghkar se sruči na zemlju. Jedno krilo obori Džaema na kolena. Lan se opusti, kao da je iscrpljen.
Vandena i Adeleas dojuriše iz kuće noseći svetiljke.
„Kakva je to buka?“, odlučno upita Adeleas. Bila je gotovo ista kao njena sestra. „Da nije Džaem...“ Svetlost lampi otkri Draghkara. Ona ućuta.
Vandena uze Moirainine šake u svoje. „Nije...“ Pitanje nije ni dovršila. Moiraina vide kako je okružuje aura. Osetivši snagu kako teče od druge žene, Moiraina požele, i to ne prvi put, da Aes Sedai za sebe mogu da urade koliko i za druge.
„Nije“, zahvalno odgovori. „Postaraj se, Gaidine.“
Lan je stisnutih usana pogleda. „Da me nisi toliko razljutila da sam morao da vežbam poze s Džaemom, toliko razljutila da sam morao da dignem ruke od toga i pođem da se vratim u kuću...“
„Ali jesam“, reče mu ona. „U Šaru je sve utkano.“ Džaem je gunđao, ali ipak je dopustio Vandeni da mu pogleda rame. Sav je bio koščat i žilav, ali izgledao je čvrst kao staro korenje.
„Kako je“, ljutito upita Adeleas, „bilo koji stvor Senke mogao toliko da se približi a da ga ne primetimo?“
„Bio je zaštićen“, kaza Moiraina.
„Nemoguće“, odreza Adeleas. „Samo je sestra mogla...“ Ona ućuta, a Vandena se okrenu od Džaema i pogleda Moirainu.
Moiraina izgovori ono što nijedna od njih nije želela da čuje: „Crni Ađah.“ Iz sela dopre vika. „Bolje da ovo sakrijete“ – pokaza ka Draghkaru, koji je pao preko jedne leje cveća – „i to brzo. Doći će da provere da li vam treba pomoć, ali ako vide ovo, počeće priče koje vam se neće dopasti.“
„Da, naravno“, kaza Adeleas. „Džaeme, pođi im u susret. Reci im da ne znaš otkud sva ta buka, ali da je ovde sve u redu. Uspori ih.“ Sedokosi Zaštitnik odjuri u mrak prema zvuku seljana koji su se približavali. Adeleas se okrenu da pogleda Draghkara kao da je jedan od zbunjujućih odlomaka iz neke od njenih knjiga. „Bile Aes Sedai umešane ili ne, šta ga je moglo ovamo dovesti?“ Vandena ćutke pogleda Moirainu.
„Bojim se da vas moram ostaviti“, reče Moiraina. „Lane, hoćeš li da osedlaš konje?“ Kada on ode, ona reče: „Ostaviću vam pisma da ih pošaljete u Belu kulu, ako biste se za to pobrinule.“ Adeleas odsutno klimnu. Sva pažnja i dalje joj beše na stvoru na zemlji.
„A da li ćeš pronaći svoje odgovore tamo kuda ideš?“, upita Vandena.
„Možda sam već pronašla jedan za koji nisam ni znala da sam ga tražila. Samo se nadam da nije prekasno. Trebaće mi pero i pergament.“ Povuče Vandenu prema kući, ostavivši Adeleas da se pobrine za Draghkara.
Ninaeva oprezno odmeri ogromnu odaju duboko pod Belom kulom. Podjednako zabrinut pogled uputila je i Šerijam pored nje. Nadzornica polaznica izgledala je kao da nešto očekuje. A možda i pomalo nestrpljivo. Za nekoliko dana koje je provela u Tar Valonu Ninaeva je videla samo spokoj u toj Aes Sedai, kao i nasmešeno odsustvo bilo kakve žurbe.
Zasvođena soba bila je isečena u živoj steni ostrva. Svetlost lampi na visokim stalcima odbijala se od bledih, glatkih kamenih zidova. Ispod središta kupole bila je stvar načinjena od tri polukružna srebrna luka. Bili su tek toliko visoki da se kroz njih može proći i postavljeni na debeo srebrni prsten tako da im se krajevi dodiruju. Lukovi i prsten bili su iz jednog komada. Nije mogla da vidi kroz njih; svetlost je tamo neobično treperila. Stomak bi joj zaigrao ako bi predugo gledala. Aes Sedai je prekrštenih nogu sedela na golom kamenom podu tamo gde je luk doticao prsten. Samo je gledala srebrnu napravu. Još jedna je bila u blizini, pored jednostavnog stola na kome su bila tri velika srebrna putira. Svaki od njih, Ninaeva je znala – ili joj je barem tako rečeno – bio je napunjen čistom vodom. Sve četiri Aes Sedai nosile su šalove, kao i Šerijam. Šerijam je nosila šal s plavim obodom, žena za stolom s crvenim, a one tri oko lukova sa zelenim, belim i sivim. Ninaeva je još nosila jednu od haljina koju je dobila u Fal Dari, bledozelenu, izvezenu malim belim cvetovima.
„Prvo me ostavite da od jutra do mraka umirem od dosade“, progunđa Nineva, „a sada je sve na brzinu.“
