„Čas nijednu ženu ne čeka“, odgovori Šerijam. „Točak tka kako Točak želi, i
Ninaeva pokuša da je ne prostreli pogledom. Najviše ju je živciralo što je kod Aes Sedai plamene kose sve što bi rekla zvučalo kao da navodi izreke, čak i kada to nije činila. „Šta je ta stvar?“
„Ter’angreal.“
„Pa, to mi ništa ne govori. Šta radi?“
„Ter’angreali mnogo toga rade, dete. Kao angreali i sa’angreali, ostaci su Doba legendi koji koriste Jednu moć, mada nisu toliko retki kao oni. Dok neki ter’angreali da bi radili traže Aes Sedai, kao ovaj, drugi će raditi jednostavno u prisustvu bilo koje žene koja može da usmerava. Trebalo bi da bude i onih koji će raditi za bilo koga. Za razliku od angreala i sa’angreala, oni su načinjeni da obavljaju određene stvari. Jedan drugi koji je u Kuli čini zakletve obavezujućim. Kada budeš primljena u puno sestrinstvo, izreći ćeš svoju konačnu zakletvu držeći taj ter’angreal. Da nijednu lažnu reč ne izgovoriš. Da ne načiniš oružje da jedan čovek drugog ubije. Nikada da ne upotrebiš Jednu moć kao oružje, izuzev protivu Prijatelja Mraka ili Senkinog nakota, ili ako je to neizbežno da bi zaštitila svoj život, život svog Zaštitnika, ili druge sestre.“
Ninaeva odmahnu glavom. To joj je zvučalo ili kao preteška zakletva, ili kao preslaba. Tako i reče.
„Aes Sedai nekada nisu morale da polažu zakletve. Znalo se šta su Aes Sedai, i šta znače. Nije bilo potrebe za još nečim. Mnoge od nas želele bi da je još tako. Ali Točak se okreće, a vremena menjaju. To što polažemo tu zakletvu, što se zna da smo njome vezane, omogućuje narodima da sarađuju s nama bez bojazni da ćemo upotrebiti našu moć, Jednu moć, protiv njih. Taj izbor smo načinile između Troločkih ratova i Stogodišnjeg rata. Zahvaljujući tome Bela kula još stoji, a mi i dalje činimo što se može protivu Senke.“ Šerijam duboko udahnu. „Svetlosti, dete, pokušavam da te naučim onome što je bilo koja žena u ovoj prostoriji godinama učila. To je nemoguće. Sada treba da te brine ter’angreal. Ne znamo zašto su načinjeni. Usuđujemo se da upotrebljavamo samo šačicu njih, a način na koji ih koristimo verovatno nikakve veze nema sa svrhom u koju su ih njihovi tvorci načinili. Naučile smo da većinu njih izbegavamo i za to smo platile cenu. Tokom godina, ne malo Aes Sedai ubijeno je, ili im je Dar sagoreo, učeći to.“
Ninaeva se naježi. „A ti sad hoćeš da ja uđem u ovaj?“ Svetlost unutar lukova sada je manje treperila, ali ona ništa bolje nije videla šta je iza njih.
„Znamo šta ovaj radi. Suočiće te s tvojim najvećim strahovima.“ Šerijam se prijatno nasmeši. „Niko te neće pitati sa čime si se suočila; ne moraš reći ništa što nećeš. Strahovi svake žene pripadaju samo njoj.“
Ninaeva se kroz maglu seti nervoze u vezi s paucima, naročito u mraku, ali mislila je da Šerijam ne govori o tome. „Samo prođem kroz jedan luk i izađem kroz drugi? Tako tri puta, i gotovo je?“
Aes Sedai namesti svoj šal razdraženim trzajem ramena. „Ako hoćeš toliko da pojednostaviš, da“, suvo odgovori. „Na putu ovamo rekla sam ti šta moraš da znaš unapred. Da si ovamo došla kao polaznica, sve bi već napamet znala, ali ne brini da ćeš pogrešiti. Ako bude trebalo, podsetiću te. Jesi li sigurna da si spremna da se s tim suočiš? Ako sada želiš da staneš, još mogu da upišem tvoje ime u knjigu polaznica.“
„Ne!“
„Dobro onda. Reći ću ti dve stvari koje nijedna žena ne čuje dok ne uđe u ovu sobu. Prvo ovo: kada jednom počneš, moraš nastaviti do kraja. Ako odbiješ da nastaviš, ma koliki tvoj potencijal bio, bićeš vrlo ljubazno izbačena iz Kule, s dovoljno srebra da se godinu dana izdržavaš, i više ti nikada neće biti dozvoljeno da se vratiš.“ Ninaeva otvori usta da kaže kako neće odbiti, ali Šerijam je prekide oštrim pokretom ruke. „Slušaj i pričaj kada budeš znala šta da kažeš. Drugo. Tražiti, hteti, jeste znati opasnost. Znaćeš šta je ovde opasnost. Neke žene su ušle i nikada se više nisu vratile. Kada je ter’angrealu bilo dozvoljeno da utihne, one – nisu – bile – ovde. I niko ih nikada više nije video. Ako hoćeš da preživiš, moraš biti nepokolebljiva. Ako li samo zastaneš, spotakneš se...“ Kad je zaćutala, bilo je to rečitije od reči. „Ovo je tvoja poslednja prilika, dete. Sada možeš da odeš, smesta, i ja ću te upisati u knjigu polaznica. Imaćeš samo jednu oznaku uz svoje ime. Još će ti dvaput biti dozvoljeno da ovamo dođeš. Tek ako treći put odbiješ, bićeš izbačena iz Kule. Nije sramota odbiti. Mnoge to čine. Ni ja nisam mogla prvi put to da uradim. Sada možeš da govoriš.“
Ninaeva popreko pogleda srebrne lukove. Svetlost u njima nije više treperila. Bili su ispunjeni mekim belim sjajem. Da bi naučila ono što je želela, bila joj je potrebna sloboda Prihvaćene da preispituje, da sama uči, bez ičijeg mešanja, ako to ne zatraži.
