Odjednom, Ninaeva se seti da nema ništa na sebi. Ciknuvši i pocrvenevši samo delimično od besa, pojuri niz najbliži hodnik koji se ukrštao s ovim. Progonio ju je luđački smeh, i zvuk teturavog trčanja koje kao da se poklapalo s njenom najvećom brzinom, kao i zadihana obećanja onoga šta će joj uraditi kada je stigne, obećanja od kojih joj se prevrtao stomak, čak i ako je samo pola od toga čula.
Očajnički je tražila izlaz prestravljenim pogledom dok je trčala stisnutih pesnica.
„Nek je spaljen!“, zajeca. „Svetlost ga spalila! Nema prava!“ Oseti u sebi neko rascvetavanje, otvaranje, okretanje ka svedu.
Iskeženih zuba okrenu se da se suoči sa svojim progoniteljem, baš kada se Aginor pojavi. Smejao se dok je trčao krupnim koracima.
„Nemaš prava!“ Zamahnu pesnicom ka njemu, otvorenih prstiju kao da nešto baca. Bila je samo upola iznenađena kada vatrena lopta polete iz njene šake.
Rasprsla se o Aginorove grudi, oborivši ga na tlo. Samo na trenutak je ležao, a onda teturavo ustade. Kao da nije ni primećivao svoj zapaljeni kaput. „Usuđuješ se? Usuđuješ se!“ Sav se tresao, a pljuvačka mu je curila niz bradu.
Odjednom se na nebu pojaviše oblaci. Preteća masa sivila i crnila. Munja polete iz oblaka pravo ka Ninaevinom srcu.
Činilo joj se, samo na jedan otkucaj srca, da se vreme iznenada usporilo, kao da je taj otkucaj trajao večito. Oseti tok u sebi – saidar, dođe joj neka udaljena misao – oseti tok munje. I promeni smer toka. Vreme ponovo pojuri.
Uz tresak, munja razbi kamen nad Aginorovom glavom. Upale oči Izgubljenog razrogačiše se, i on teturavo ustuknu. „Ne možeš! To ne može biti!“ Skočio je u stranu kada munja pogodi mesto gde je do tog trenutka stajao. Kamen se razlete kao vodoskok krhotina.
Ninaeva odlučno zakorači ka njemu. I Aginor pobeže.
Saidar beše brza rečna struja koja je jurila kroz nju. Osećala je stenje oko sebe, vazduh; osećala je sićušne treperave deliće Jedne moći koji su ih prožimali, i stvorili. I osećala je da Aginor takođe nešto... radi. Nejasno je to osećala, i vrlo udaljeno, kao da je to nešto što nikada neće zaista moći da zna, ali oko sebe je videla posledice i prepoznavala njihov uzrok.
Zemlja zatutnja i zanese joj se pod nogama. Zidovi padoše pred njom. Gomila kamenica prepreci joj put. Ona se pope preko njih, ne mareći da li joj oštar kamen seče ruke i noge. Uvek je držala Aginora na vidiku. Vetar se diže zavijajući niz hodnike, divljajući dok joj nije spljeskao obraze i naterao suze na oči, pokušavajući da je obori; ona mu promeni tok, i Aginor polete niz hodnik kao posečeni grm. Ona dodirnu tok u tlu, preusmeri ga, i kameni zidovi počeše da se ruše oko Aginora, zatrpavajući ga. Munje su padale na njen pogled, udarale oko njega. Kamen je leteo u vazduh sve bliže i bliže. Osećala je kako se bori da sve to odgurne ka njoj, ali korak po korak, zaslepljujuće munje kretale su se ka Izgubljenom.
Nešto zasja s njene desne strane. Nešto otkriveno kada se zid srušio. Ninaeva je osećala kako Aginor slabi; osećala da njegovi pokušaji da je pogodi postaju sve slabiji i paničniji. Ali nekako je znala da nije odustao. Ako ga sada bude pustila, juriće je kao i pre, ubeđen da je ipak preslaba da ga pobedi, preslaba da ga zaustavi da joj ne uradi šta god želi.
Srebrni luk stajao je tamo gde je bio kamen, luk ispunjen mekom srebrnom svetlošću.
Znala je kada je Izgubljeni digao ruke od svog napada, tačan trenutak kada je sav njegov trud počeo da odlazi na sprečavanje njenih napada. A njegova moć nije bila dovoljna, više nije mogao da skreće njene udarce. Sada je morao da odskakuje pred razletelim kamenjem koje su njene munje dizale u vazduh. Eksplozije bi ga ponovo bacale na zemlju.
Munje više nisu padale. Ninaeva se okrenu od puzavog Aginora da pogleda luk. Ponovo je pogledala Aginora, na vreme da vidi kako nestaje iza gomile šuta. Besno prosikta. Veći deo lavirinta ostao je čitav, a u kršu koji su ona i Izgubljeni napravili bilo je stotinu novih mesta za skrivanje. Trebaće joj vremena da ga ponovo nađe, ali bila je sigurna, ako ga ona i ne pronađe prva, naći će on nju. Pošto bude povratio svoju punu snagu, napašće je kada to bude najmanje očekivala.
Preplašena, ponovo pogleda i oseti olakšanje kada vide da je luk još tu. Samo kad bi mogla brzo da pronađe Aginora...
Uz krik osujećenog gneva, pope se preko porušenog kamena prema luku. „Ko god da je odgovoran što sam ovde“, promrmlja, „nateraću ih da požele da su dobili ono što je Aginor dobio. Ja ću...“ Zakorači u luk i utopi se u svetlu.
