„U redu“, reče on polako. „Budući da si moja žena, onda si i kraljica. Mi smo Malkijeri, a ne južnjaci. Krunisana si u Sedam kula istovremeno kada smo razmenili prstenje.“ On nesvesno podiže levu šaku; jednostavan zlatni krug bio mu je na kažiprstu. Ona istog trena pogleda svoju ruku, i prsten – znala je da će biti tu. Sakri šaku drugom rukom, ni sama ne znajući zašto: da bi porekla postojanje prstena sakrivši ga od pogleda, ili da bi ga sačuvala. „Sećaš li se sada?“, nastavi on. Podiže ruku ka njenom obrazu, a ona ustuknu još nekoliko koraka. On uzdahnu. „Kako želiš, ljubavi. Imamo troje dece, mada samo jedno od njih zaista može tako da se zove. Marik ti je skoro do ramena i ne može da odluči da li više voli konje ili knjige. Elnora je već počela da vežba kako da dečacima zavrti pamet, kada ne gnjavi Šarinu s pitanjima kada će biti dovoljno stara da ode u Belu kulu.“
„Moja majka se zvala Elnora“, tiho reče ona.
„Tako si rekla kada si odabrala to ime. Ninaeva...“
„Ne. Ovoga puta neću biti uvučena. Ne u ovo. Neću!“ Iza njega, u šumarku pored livade, videla je srebrni luk. Pre toga bio je skriven drvećem.
„Ne znam šta te muči, ženo, ali šta god da je, reci mi i ja ću se postarati za to. Znam da nisam najbolji muž. Kada sam te pronašao bio sam sav u oštrim ivicama, ali barem si neke od njih izgladila.“
„Ti si najbolji mogući muž“, promrmlja ona. S užasavanjem shvati da ga se seća kao svog muža. Sećala se smeha i suza, ogorčenih svađa i slatkog mirenja. Bile su to nejasne uspomene, ali osećala je kako postaju snažnije i toplije. „Ne mogu.“ Luk je bio tu, samo nekoliko koraka daleko.
„Ne znam šta se događa, Ninaeva, ali osećam se kao da te gubim. Ne bih to mogao da podnesem.“ Prođe prstima kroz njenu kosu; zatvorivši oči, ona obrazom dotače njegove prste. „Budi uz mene. Uvek.“
„Želim da budem“, tiho je odgovorila. „Želim da ostanem s tobom.“ Kada je otvorila oči, luka više nije bilo...
„Ovo nije stvarno.“
„Nije stvarno? Pre no što sam te sreo, mislio sam da je samo mač stvaran. Osvrni se oko sebe, Ninaeva.
Ona ga posluša, pitajući se šta će videti. Livada je i dalje bila tu. Sedam kula još su stajale iznad Hiljadu jezera. Luk je nestao, ali ništa drugo nije se promenilo.
„Moram da se vratim“, prošapta. Ne mogavši više da podnese bol na njegovom licu, otrže se. Namerno obrazova pupoljak u svom umu. Beli pupoljak na grani crnog gloga. Zamislila je trnje, oštro i okrutno, želeći da može da je probode, osećajući se kao da već visi na oštrim crnim granama. Glas Šerijam Sedai igrao je na ivici sluha, govoreći joj da je opasno pokušati usmeravanje Moći. Pupoljak se otvori, i saidar je ispuni svetlom.
„Ninaeva, reci mi šta je bilo.“
Lanov glas kliznu preko njenih misli. Odbi da dozvoli sebi da ga čuje. Mora da je još bilo puta nazad. Zagledavši se tamo gde je srebrni luk stajao, pokuša da mu pronađe neki trag. Ničeg nije bilo.
„Ninaeva...“
Pokuša da zamisli luk, da ga oblikuje i obrazuje do poslednjeg detalja, krivu od blistavog metala ispunjenu sjajem nalik na snežnu vatru. Činilo se da treperi tu, pred njom, najpre je bio tu, između nje i drveća, zatim ga nesta, onda se pojavi ponovo.
„...volim te...“
Ona poseže za saidarom, upijajući tok Jedne moći, dok ne pomisli da će pući. Svetlost je ispuni, sijajući iz nje, svetlost koja joj je ranjavala oči. Vrelina ju je proždirala. Treperavi luk se smiri, ustali, i pojavi pred njom. Bila je puna vatre i bola; osećala se kao da joj kosti gore; glava joj je bila kao usplamtelo ložište.
„...svim svojim srcem.“
Ona potrča ka srebrnoj krivoj, ne dozvolivši sebi da se osvrne. Bila je sigurna da u životu neće čuti ništa ogorčenije od očajničkog krika Marin al’Ver kada ju je napustila, ali to je bilo slatko kao med naspram Lanovog namučenog glasa. „Ninaeva, ne ostavljaj me, molim te.“
Beli sjaj je proždra.
