Naga, Ninaeva se istetura iz luka i pade na kolena otvorenih usta i plačući. Suze su joj lile niz obraze. Šerijam kleknu kraj nje. Ona prostreli pogledom crvenokosu Aes Sedai. „Mrzim te!“, uspe da izusti gnevno, boreći se za vazduh. „Mrzim sve Aes Sedai!“
Šerijam kratko uzdahnu, a onda podiže Ninaevu. „Dete, skoro svaka žena koja ovo uradi kaže manje-više to isto. Nije to sitnica, suočiti se sa sopstvenim strahovima. Šta je ovo?“, oštro upita, okrenuvši Ninaevine dlanove.
Ninaevine šake zadrhtaše od iznenadnog bola koji ranije nije osećala. Zariven tačno u središte oba dlana bio je po jedan dugi crni trn. Šerijam ih pažljivo izvuče; Ninaeva oseti hladno Lečenje na dodir Aes Sedai. Kada oba trna behu izvađena, za njima ostade po jedan mali ožiljak na dlanu i nadlanici.
Šerijam se namršti. „Ne bi uopšte trebalo da bude ožiljaka. A kako si samo zaradila ova dva, i oba tako tačno smeštena? Ako si upala u žbun crnog gloga, trebalo bi da si sva pokrivena ogrebotinama i trnjem.“
„Trebalo bi“, gorko se složi Ninaeva. „Možda sam mislila da sam već dovoljno platila.“
„Uvek postoji cena“, složi se Aes Sedai. „Hajde sada. Platila si prvu cenu. Uzmi ono što si platila.“ Lagano gurnu Ninaevu napred.
Ninaeva shvati da je u odaji sada bilo više Aes Sedai. Bila je tu Amirlin sa svojom prugastom ešarpom, a pored nje sestre iz svakog Ađaha, sa svojim šalovima. Sve su gledale Ninaevu. Setivši se Šerijaminih uputstava, Ninaeva se zatetura napred i kleknu pred Amirlin. Ona je držala poslednji putir i polako ga ispraznila nad Ninaevinom glavom.
„Oprana si od Ninaeve al’Mera iz Emondovog Polja. Oprana si od svega što te za ovaj svet vezuje. Došla si nam čista u srcu i duši. Ti si Ninaeva al’Mera, Prihvaćena od Bele kule.“ Predavši putir jednoj od sestara, Amirlin podiže Ninaevu na noge. „Sada si naša.“
Oči Amirlin Tron kao da su tamno sijale. Ninaeva zadrhta, ali to nikakve veze nije imalo s tim što je bila naga i mokra.
Egvena je pratila Prihvaćenu kroz hodnike Bele kule. Zidovi beli koliko i spoljašnost kule bili su pokriveni tapiserijama i slikama. Pod je bio od raznobojnih ploča. Bela haljina Prihvaćene bila je potpuno ista kao njena, izuzev sedam uskih crta na porubu i manšetama. Egvena se namršti gledajući tu haljinu. Ninaeva je od juče nosila odoru Prihvaćene, ali izgledalo je kao da nije uživala ni u tome, niti u zlatnom prstenu u obliku zmije što grize sopstveni rep koji je označavao njen nivo. Onih nekoliko puta što je Egvena bila u prilici da vidi Mudrost, Ninaeva je imala podočnjake kao da je videla nešto što svim svojim srcem nije želela da vidi.
„Ovde“, kratko reče Prihvaćena, pokazavši ka vratima. Ime joj je bilo Pedra. Bila je to niska i žilava žena, nešto starija od Ninaeve. Glas joj je uvek bio oštar. „Dato ti je ovo slobodno vreme jer ti je prvi dan, ali očekujem te na pranju suđa kada gong označi Visoko, i ni tren kasnije.“
Egvena se nakloni, a onda isplazi jezik ka leđima Prihvaćene koja je odlazila. Možda je Šerijam tek sinoć najzad upisala njeno ime u knjigu polaznica, ali već je znala da joj se Pedra ne dopada. Otvori vrata i uđe u sobu.
Prostorija je bila jednostavna i mala, belih zidova. Unutra je bila jedna mlada žena crvenkastozlatne kose, koja joj je slobodno padala oko ramena. Sedela je na jednoj od dve tvrde klupe. Pod je bio go; polaznice nisu mnogo koristile sobe zastrte tepisima. Egvena je mislila da bi ta devojka mogla biti njenih godina, ali posedovala je neko dostojanstvo i sigurnost u sebe, zbog čega je delovala starije. Jednostavna haljina polaznica na njoj je izgledala nekako drugačije. Otmeno. Da, to je bilo to.
„Ja sam Elejna“, rekla je. Nakrivila je glavu, proučavajući Egvenu. „A ti si Egvena. Iz Emondovog Polja, u Dve Reke.“ Rekla je to kao da je iz nekog razloga značajno, ali odmah je nastavila: „Novoj polaznici uvek je na nekoliko dana dodeljen neko ko je ovde već izvesno vreme, da joj pomogne da se snađe. Sedi, molim te.“
Egvena sede na drugu klupu okrenuta Elejni. „Mislila sam da će me Aes Sedai napokon podučavati, sada kada sam konačno polaznica. Ali sve što se do sada desilo jeste da me je Pedra probudila dobra dva sata pre zore i poslala me da čistim hodnike. Kaže da posle večere moram i da pomognem u pranju sudova.“
Elejna se namršti. „Mrzim da perem suđe. Nikada nisam morala – pa, to nije bitno. Bićeš obučavana. U stvari, odsad pa nadalje, svakog dana u ovo vreme bićeš na obuci. Od doručka do Visokog, i od ručka do Trine. Ako si vrlo brza ili vrlo spora, možda će te obučavati i od večere do Punog, ali to je obično ostavljeno za poslove kao što je pranje sudova.“ Elejnine plave oči postaše zamišljene. „Rođena si s tim, zar ne?“ Egvena klimnu. „Da, učinilo mi se da sam osetila. I ja sam, rođena s tim. Nemoj biti razočarana ako nisi znala. Naučićeš da osećaš sposobnost u drugim ženama. Ja sam imala tu prednost što sam odrasla među Aes Sedai.“
