Veliki lov полностью

Egvena stisnu zube. Trebalo bi da ima rogove kao Trolok, ljutito pomisli. „Bilo mi je žao kada se vaša gostionica zapalila, i drago mi je što će je gazda Fič ponovo sagraditi. Zašto si došla u Tar Valon? Očigledno je da ne nameravaš da postaneš Aes Sedai.“ Min podiže obrvu, tako da je Egvena bila sigurna kako joj je nešto smešno.

„On joj se sviđa“, objasni Elejna.

„Znam.“ Min pogleda Egvenu, i ona na trenutak pomisli da je u njenim očima videla tugu, ili možda žaljenje? „Ovde sam“, oprezno odgovori Min, „zato što su poslali po mene, i mogla sam da biram hoću li doći jašući ili spakovana u džak.“

„Uvek preteruješ“, ubaci se Elejna. „Šerijam Sedai je videla pismo i kaže da je to bila molba. Min ume da vidi, Egvena. Zato je ovde, da bi Aes Sedai mogle da proučavaju kako to radi. To nije Moć.“

„Molba“, frknu Min. „Kada Aes Sedai zatraži tvoje prisustvo, to je isto kao zapovest od kraljice, sa stotinu vojnika da osiguraju njeno izvršenje.“

„Svako ume da vidi“, kaza Egvena.

Elejna odmahnu glavom. „Ne kao Min. Ona vidi – aure – oko ljudi. I slike.“

„Ne stalno“, dodade Min. „Ne oko svih.“

„I može iz njih da sazna mnogo o tebi, mada nisam sigurna da uvek govori istinu. Kaže da ću morati da delim muža s još dve žene, a ja nikada ne bih tako nešto trpela. A ona se samo smeje i kaže da se ni njoj to ne bi dopalo. Ali rekla mi je da ću biti kraljica, i to pre no što je znala ko sam. Rekla je da je videla krunu, i to je bila Ružina kruna Andora.“

Uprkos sebi Egvena upita: „Šta vidiš kad mene pogledaš?“

„Beli plamen i... Oh, svakakve stvari. Ne znam šta znače.“

„To stalno govori“, suvo kaza Elejna. „Kaže da je kod mene videla odsečenu šaku. Ne moju. Tvrdi da ne zna ni šta to znači.“

„Zato što ne znam“, odgovori joj Min. „Ne znam značenje ni polovine onoga što vidim.“

Kada začuše škripu čizama, okrenuše se i videše dvojicu mladića s košuljama i kaputima prebačenim preko ruku. Znojave grudi behu im gole, a u drugoj ruci obojica su držala mač u kanijama. Egvena je gledala u najzgodnijeg čoveka koga je ikada videla. Visok i vitak, ali mišićav, kretao se kao mačka. Ona odjednom shvati da joj ljubi ruku – nije ni primetila kada ju je uzeo – i potraži u glavi ime koje je čula.

„Galad“, promrmlja. Njegove tamne oči gledale su pravo u njene. Bio je stariji od nje. Stariji od Randa. Setivši se Randa, trže se i dođe k sebi.

„A ja sam Gavin“, isceri se drugi mladić. „Mislim da prvi put nisi čula.“ Min se takođe cerila. Samo je Elejna bila namrštena.

Egvena se odjednom seti svoje ruke, koju je Galad i dalje držao, i trže je.

„Ako tvoje obaveze dozvole“, kaza Galad, „voleo bih ponovo da te vidim, Egvena. Mogli bismo da šetamo, ili ako dobiješ dozvolu da izađeš iz Kule, mogli bismo da napravimo izlet van grada.“

„To – to bi bilo lepo.“ Bila je nelagodno svesna ostalih. Min i Gavin i dalje su se cerili, a Elejna se još mrštila. Pokuša da se smiri, da misli na Randa. Tako je... prelep. Trže se, bojeći se da to nije naglas rekla.

„Do tada.“ Konačno skrenuvši pogled s nje, Galad se pokloni Elejni. „Sestro.“ Vitak kao sečivo, on pređe most.

„Taj će“, promrmlja Min gledajući za njim, „uvek učiniti ono što je ispravno. Ma ko zbog toga bio povređen.“

„Sestro?“, upita Egvena. Elejna se samo malo manje mrštila. „Mislila sam da je on tvoj... hoću da kažem, kako se mrštiš...“ Mislila je da je Elejna ljubomorna i još nije bila sigurna da nije tako.

„Nisam njegova sestra“, odlučno kaza Elejna. „Odbijam da budem.“

„Naš otac bio je i njegov“, suvo reče Gavin. „To ne možeš da porekneš, sem ako ne želiš da kažeš da majka laže, a mislim da bi za to trebalo više hrabrosti no što nas dvoje zajedno imamo.“

Egvena tek sada shvati da on ima istu crvenkastozlatnu kosu kao Elejna, mada potamnelu i umršenu od znoja.

„Min je u pravu“, kaza Elejna. „Galad nema ni trunčicu ljudskosti u sebi. Uvek bira ispravnost umesto milosti ili sažaljenja... On je čovek koliko je to i Trolok.“

Gavin se isceri. „Ne znam baš. Sudeći po tome kako je gledao Egvenu, ne bih baš tako rekao.“ Primeti njen pogled, kao i pogled svoje sestre, i podiže ruke kao da hoće da se odbrani svojim mačem. „Sem toga, on je najbolji mačevalac koga sam ikada video. Zaštitnici mu samo jednom nešto pokažu, i naučio je. Mene nateraju da se skoro do smrti iznojim da bih naučio samo polovinu onoga što Galad bez truda postiže.“

„A veština s mačem je dovoljna?“, šmrknu Elejna. „Muškarci! Egvena, verovatno si pretpostavila da je ovaj sramotno neodeveni vo moj brat. Gavine, Egvena zna Randa al’Tora. Iz istog su sela.“

„Je li tako? Je li zaista rođen u Dve Reke, Egvena?“

Egvena natera sebe da mirno klimne. Šta on to zna? „Naravno da jeste. Odrasla sam s njim.“