Veliki lov полностью

„Naravno“, polako ponovi Gavin. „Tako neobična osoba. Rekao je da je čobanin, mada niti je izgledao, niti se ophodio kao čobani koje sam ja viđao. Čudno. Sreo sam svakakve ljude koji su upoznali Randa al’Tora. Neki čak ni ne znaju kako se zove, ali po opisu to ne bi mogao biti niko drugi. Svima im je promenio živote. Bio je tu jedan stari seljak koji je došao u Kaemlin samo da vidi Logana kada je Logan prošao kroz grad na putu ovamo; ali seljak je ostao da brani našu majku kada su neredi počeli. I to zbog mladića koji je pošao da vidi svet, i naterao ga da pomisli kako u životu ima još nečeg sem njegove farme. Rand al’Tor. Skoro da pomisliš da je ta’veren. Prilično zanima Elaidu. Pitam se da li će se i Sara naših života promeniti zato što smo ga sreli?“

Egvena pogleda Elejnu i Min. Bila je sigurna da pojma nemaju da je Rand zaista ta’veren. Nikada ranije nije odista razmišljala o tome; on je Rand, i proklet sposobnošću da usmerava. Ali ta’vereni jesu menjali ljude, želeli to ti ljudi ili ne. „Zaista mi se sviđate“, odjednom reče, obuhvativši pokretom ruke obe devojke. „Želim da budem vaša prijateljica.“

„I ja tvoja“, reče Elejna.

Egvena je zagrli, a onda Min skoči s ograde, i njih tri stajale su tu na mostu i grlile se.

„Nas tri jesmo povezane“, reče Min, „i ne smemo dozvoliti nijednom muškarcu da to prekine. Čak ni njemu.“

„Hoće li mi neko reći šta se ovde dešava?“, nežno upita Gavin.

„Ne bi razumeo“, odgovori mu njegova sestra i sve tri devojke se najednom zakikotaše.

Gavin se počeša po glavi, a onda odmahnu njome. „Pa, ako to ima bilo kakve veze s Random al’Torom, pazite da vas Elaida ne čuje. Otkako smo došli, triput me je obradila kao da je jedan od onih Ispitivača koje Beli plaštovi imaju. Ne bih rekao da mu misli...“ Naglo se trže. Jedna žena prelazila je vrt, žena s crveno obrubljenim šalom. „Imenuj Mračnoga“, citirao je on, „i on će se pojaviti. Mislim da mi nije potrebno još jedno predavanje kako treba da nosim košulju kada nisam u dvorištu za vežbu. Dobro vam jutro svima želim.“

Elaida udostoji odlazećeg Gavina jednim pogledom dok je stupala na most. Bila je više zgodna žena no lepa, mislila je Egvena, ali taj bezvremeni izgled govorio je ko je ona s istom nedvosmislenošću kao i njen šal. Samo najmlađe sestre nisu tako izgledale. Kada joj pogled pređe preko Egvene, samo na tren zastavši, devojka odjednom vide čvrstinu u toj Aes Sedai. Uvek je mislila o Moiraini kao o snažnoj osobi, čeliku ispod svile, ali Elaida nije marila za svilu.

„Elaida“, reče Elejna, „ovo je Egvena. I ona je rođena sa semenom u sebi. I već je dobila nešto obuke, tako da je napredovala koliko i ja. Elaida?“

Lice Aes Sedai beše bezizražajno. „U Kaemlinu, dete, ja sam savetnik kraljici, tvojoj majci. Ali ovo je Bela kula, a ti polaznica.“ Min se pomače, kao da je htela da ode, ali Elaida je zaustavi oštrim: „Ostani, devojko. Hoću da razgovaram s tobom.“

„Znam te čitavog života, Elaida“, s nevericom reče Elejna. „Gledala si me kako rastem, i činila da vrtovi cvetaju usred zime da bih mogla da se igram.“

„Dete, tamo si bila kći naslednica. Ovde si polaznica. Moraš to naučiti. Jednog dana bićeš velika, ali moraš naučiti!“

„Da, Aes Sedai.“

Egvena beše zapanjena. Da je nju neko tako izgrdio pred svetom, bila bi besna.

„Sada polazite, obe.“ Gong se duboko i zvučno oglasi, a Elaida nagnu glavu. Sunce beše na pola puta do zenita. „Visoko“, kaza Elaida. „Morate da požurite, ako ne želite da čujete još prekora. I, Elejna? Pošto završiš s poslom, poseti Nadzornicu polaznica u njenoj radnoj sobi. Polaznica ne razgovara s Aes Sedai, sem ukoliko joj se ova ne obrati. Trčite, obe. Zakasnićete. Trčite!“

One potrčaše, zadigavši suknje. Egvena pogleda Elejnu. Elejna je pocrvenela, a lice joj beše odlučno.

„Postaću Aes Sedai“, tiho kaza Elejna, ali to je zvučalo kao obećanje.

Egvena ču kako iza njih Aes Sedai poče: „Kako sam razumela, devojko, ovamo te je dovela Moiraina Sedai.“

Želela je da ostane i sluša, da čuje da li će Elaida pitati nešto u vezi s Random, ali Visoko je odzvanjalo kroz Belu kulu i morala je na svoje poslove. Trčala je kao što joj je bilo naređeno.

„Postaću Aes Sedai“, prosikta. Elejna joj uputi kratak osmeh pun razumevanja, i njih dve potrčaše još brže.

Kada je Min konačno sišla s mosta, košulja joj se lepila za kožu. Nije se oznojila od sunca, već od vreline Elaidinih pitanja. Osvrnula se kako bi se uverila da je Aes Sedai ne prati, ali Elaide nije bilo na vidiku.