Kako je Elaida znala da ju je Moiraina pozvala? Min je bila sigurna da su tu tajnu znale samo ona, Moiraina i Šerijam. I sva ta pitanja u vezi s Random. Nije bilo lako staloženog lica i pogleda reći Aes Sedai u lice da nikad za njega nije ni čula, a kamoli da ga je videla.
„Moiraina, Svetlost te oslepela“, progunđa, „zbog čega god da si me ovamo dovela, vrati se gde god da se kriješ i reci mi šta hoćeš, da mogu da idem!“
Jedini odgovor bila joj je slatka pesma ptica. Ona se namršti i pođe u potragu za hladom.
Grad Kairhijen pružao se preko brda duž reke Alguenije. Rand ga je najpre ugledao iz pravca severnih brda, na svetlosti podnevnog sunca. Elrikain Tavolin i pedeset vojnika još su mu ličili na stražu – još više otkad su prešli Gaelinski most; što su više odmicali na jug, to su ukočeniji bivali – ali izgleda da Loijalu i Hurinu nisu smetali, tako da se trudio da ne smetaju ni njemu. Posmatrao je grad. Bio je veoma veliki. Reka je bila puna masivnih lađa i širokih barki, a visoke žitnice pružale su se duž suprotne obale, ali Kairhijen je izgleda bio sav u pravim linijama iza svojih visokih sivih zidova. Te zidine činile su pravilan kvadrat, jednom stranom okrenut reci. U potpuno istom obrascu, iza bedema su se dizale kule i po dvadeset puta više od njih, ali čak i sa brda Rand je video da im je svima zaravnjen vrh.
Van zidina grada, potpuno ih okružujući, pružao se zamršen splet ulica koje su se ukrštale pod svim mogućim uglovima, krcate ljudima. Rand je od Hurina saznao da se to zove Forgejt. Nekada je uz svaku gradsku kapiju bilo po jedno selo-tržnica, ali tokom godina ona su srasla u jedno, mravinjak ulica i sokaka koji se pružao u svim pravcima.
Kada Rand i ostali zađoše u te prašnjave ulice, Tavolin naredi nekolicini svojih vojnika da raščiste prolaz kroz gomilu. Oni vičući poteraše konje, kao da će pregaziti svakoga ko im se ne skloni s puta dovoljno brzo. Ljudi su se sklanjali, jedva ih udostojivši pogleda, kao da se to dešava svakoga dana. Rand se nasmeši.
Ljudi Forgejta mahom su nosili pohabanu odeću, ali uglavnom šarenu, a čitavo mesto odisalo je životom i razdraganošću. Ulični prodavci su na sav glas hvalili svoju robu, a trgovci dozivali ljude da pogledaju stvari izložene na stolovima ispred njihovih radnji. Berberi, prodavci voća, oštrači noževa, ljudi i žene koji su nudili na desetine usluga i prodavali stotinu stvari, lutali su kroz gomilu. Kroz žagor se iz nekoliko zgrada čula muzika. Rand je isprva mislio da su to gostionice, ali table s natpisima ispred njih sve su do jedne prikazivale ljude kako sviraju flaute ili harfe i prevrću se ili žongliraju. Osim toga, iako su bile velike, te zgrade nisu imale prozore. Većina građevina u Forgejtu bila je od drveta, i uglavnom su izgledale nove, mada loše sagrađene. Rand se zapanji kad vide nekoliko njih sa sedam ili više spratova. Pomalo su se ljuljale, mada ljudi koji su žurno ulazili ili izlazili to izgleda nisu primećivali.
„Seljačine“, progunđa Tavolin, zgađeno gledajući pravo pred sebe. „Samo ih pogledaj, iskvarene stranim običajima. Ne bi trebalo da su ovde.“
„A gde bi trebalo da budu?“, upita Rand. Kairhijenski oficir ga prostreli pogledom i polete napred mamuznuvši konja, rasterujući pešake bičem.
Hurin uhvati Randa za ruku. „To je zbog Aijelskog rata, lorde Rande.“ Osvrte se da se uveri kako nijedan vojnik nije dovoljno blizu da ga čuje. „Mnogi seljaci bojali su se da se vrate svojoj zemlji u blizini Kičme sveta. Većina njih došla je ovamo. Zato je Galdrijan zakrčio reku dovlačeći barke sa žitom iz Andora i Tira. Usevi više ne stižu s farmi na istoku, zato što tih farmi više nema. Ali bolje je to ne pominjati Kairhijenjanima, moj lorde. Oni vole da se pretvaraju kako do rata nikad nije došlo, ili barem da su ga dobili.“
Uprkos Tavolinovom biču, morali su da stanu kada im je put presekla neobična povorka. Petorica-šestorica mladića predvodila su niz ogromnih lutaka svirajući u tambure i igrajući. Svaka lutka bila je upola viša od ljudi koji su ih pokretali dugim motkama. Gomili su se klanjale divovske krunisane prilike ljudi i žena u dugim svečanim odorama, među zverima iz mašte. Bio je tu krilati lav. Jarac koji je išao na dve noge, s dve glave koje je, sudeći po grimiznim zastavicama što su im visile iz usta, trebalo da bljuju vatru. Bilo je tu i nešto nalik na mešavinu mačke i orla, i nešto s medveđom glavom na ljudskom telu. Rand je mislio kako to treba da predstavlja Troloka. Masa ljudi uzvikivala je pozdrave i smejala se dok je povorka prolazila.
