„Čovek koji je to načinio nikada nije video Troloka“, zagunđa Hurin. „Prevelika glava, i mnogo žgoljav. Verovatno i ne veruju u njih, moj lorde, ništa više no u te druge stvari. Jedina čudovišta u koja ovi ljudi iz Forgejta veruju jesu Aijeli.“
„Je li to neka proslava u toku?“, upita Rand. Nije video nikakvog znaka proslave sem te povorke, ali mislio je da to mora biti njen razlog. Tavolin naredi vojnicima da ponovo krenu.
„Ništa više no svakoga dana, Rande“, odgovori Loijal. Koračajući pored svog konja, s kovčegom umotanim u ćebe i dalje privezanim za sedlo, Ogijer je privlačio podjednako pogleda koliko i lutke pre njega. Neki su se čak smejali i tapšali, kao što su i marionetama. „Bojim se da Galdrijan svoj narod drži potčinjenim tako što ga zabavlja. Da je zabavljačima i muzičarima Kraljev dar, bogatstvo u srebru, kako bi nastupali ovde u Forgejtu, i svakoga dana organizuje trke konja dole pored reke. Mnogih noći ima i vatrometa.“ Zvučao je zgađeno. „Starešina Haman kaže da je Galdrijan sramota.“ Shvativši šta je upravo rekao on trepnu, i užurbano se osvrnu da vidi je li ga neko od vojnika čuo. Izgleda da nije niko.
„Vatromet“, kaza Hurin klimnuvši. „Iluminatori su ovde sagradili podružnicu, isto kao i u Tančiku. Tako sam čuo. Kada sam ranije bio ovde, vatromet mi nije smetao.“
Rand odmahnu glavom. Nikada nije video vatromet dovoljno krasan da zahteva makar jednog iluminatora. Čuo je da oni odlaze iz Tančika samo da bi priredili predstave za vladare. Došao je u čudno mesto.
Kod visokog četvrtastog luka gradske kapije Tavolin naredi da se stane i sjaha kraj zdepaste kamene zgrade unutar zidina. Umesto prozora imala je proreze za strelce, i teška gvožđem okovana vrata.
„Trenutak, moj lorde Rande“, kaza oficir. Bacivši svoje uzde jednom vojniku nestade unutra.
Oprezno pogledavši vojnike – ukočeno su sedeli na svojim konjima u dva duga reda; Rand se pitao šta bi učinili da on, Loijal i Hurin pokušaju da odu – iskoristi tu priliku da osmotri grad koji se pružao pred njim.
Kairhijen je predstavljao oštru suprotnost haotičnoj gužvi Forgejta. Široke popločane ulice, dovoljno prostrane da izgleda kako je na njima manje ljudi no što zaista jeste – sekle su se pod pravim uglovima. Kao i u Tremonsijenu, brda su bila pretvorena u terase pravih linija. Zatvorene nosiljke, neke sa zastavicama na kojima su bili simboli određene kuće, kretale su se po ulicama, zajedno sa sporim kočijama. Ljudi su ćutke hodali, odeveni u tamnu odeću, bez jarkih boja, izuzev neke pruge preko grudi kaputa ili haljine tu i tamo. Što je više crta bilo, to je ponosnije njihov vlasnik izgledao, ali niko se nije smejao, niti čak smešio. Zgrade na terasama bile su od kamena, s ukrasima pravih linija i oštrih uglova. Na ulicama nije bilo prodavaca, niti torbara. Čak su i radnje delovale prigušeno. Bile su označene samo malim znakovima, a ispred njih nije bila prikazana roba.
Sada je jasnije video velike kule. Okruživale su ih skele od povezanih motki, natrpane radnicima koji su polagali novo kamenje da učine kule još višim.
„Bezvrhe kule Kairhijena“, tužno promrmlja Loijal. „Pa, nekada su bile dovoljno visoke da zasluže to ime. Kada su Aijeli zauzeli Kairhijen, otprilike u vreme kada si ti rođen, kule su gorele, počele da pucaju i srušile se. Ne vidim Ogijere među zidarima. Nijednom Ogijeru ne bi se svidelo da ovde radi – Kairhijenjani hoće šta oni hoće, bez ukrašavanja – ali kada sam ranije bio ovde, bilo je Ogijera.“
Tavolin izađe, a za njim još jedan oficir i dvojica pisara. Jedan od njih nosio je veliku svesku drvenih korica, a drugi pribor za pisanje. Oficir je imao obrijano teme, kao i Tavolin, mada je izgledalo kao da je više kose izgubio zbog ćelavosti, nego od britve. Oba oficira kliznuše pogledom s Randa ka kovčegu pokrivenom Loijalovim prugastim ćebetom, i natrag. Nijedan od njih nije upitao šta je pod ćebetom. Tavolin ga je često gledao na putu od Tremonsijena, ali ni on nikada nije upitao. Proćelavi čovek okrznu pogledom i Randov mač, i na trenutak skupi usne.
Tavolin drugog oficira predstavi kao Asana Sandaira, i glasno objavi: „Lord Rand od kuće al’Tor u Andoru, i njegov čovek, zvani Hurin, s Loijalom, Ogijerom od Stedinga Sangtai.“ Pisar otvori svesku, držeći je obema rukama, a Sandair okruglastim rukopisom upisa imena.
„Moraš se vratiti do ove stražare do sutra u ovo vreme, moj lorde“, kaza Sandair, prepustivši drugom pisaru da pospe svesku peskom, „i kažeš ime gostionice u kojoj odsedaš.“
Rand pogleda umrtvljene ulice Kairhijena, a onda pogleda nazad ka živahnosti Forgejta. „Možeš li mi preporučiti neku dobru gostionicu tamo?“, klimnu ka Forgejtu.
Hurin užurbano zašišta i nagnu se do njega. „To ne bi bilo dostojno tebe, lorde Rande“, šapnu. „Ako ostaneš u Forgejtu, budući da si lord i sve to, biće sigurni da nešto smeraš.“
