Veliki lov полностью

Rand shvati da je njuškalo u pravu. Sandair je samo zinuo, a Tavolin podigao obrve. Obojica su ga napeto gledali. Želeo je da im kaže kako ne igra tu njihovu Veliku igru, ali umesto toga reče: „Uzećemo sobe u gradu. Možemo li sada ići?“

„Naravno, moj lorde Rande.“ Sandair se pokloni. „Ali... gostionica?“

„Obavestiću te kada je pronađemo.“ Rand okrenu Riđana, a onda zastade. Selenina poruka zašuška mu u džepu. „Moram da pronađem mladu ženu iz Kairhijena. Gospu Selenu. Mojih je godina, i vrlo lepa. Ne znam kojoj kući pripada.“

Sandair i Tavolin se zgledaše, a onda mu Sandair odgovori: „Raspitaću se, moj lorde. Možda ću moći nešto da ti kažem kada sutra dođeš.“

Rand klimnu i povede Loijala i Hurina u grad. Iako je bilo malo jahača, nisu privlačili mnogo pažnje. Čak ni Loijal. Ljudi su skoro nepristojno gledali samo svoja posla.

„Da li će pogrešno shvatiti“, upita Rand Hurina, „to što sam se raspitivao za Selenu?“

„Ko to može reći s Kairhijenjanima, lorde Rande? Oni kao da misle da sve ima veze s Daes Dae’mar.“

Rand slegnu ramenima. Osećao se kao da ljudi pilje u njega. Nije mogao da dočeka da ponovo obuče dobar jednostavan kaput i da prestane da se pretvara kako je nešto što nije.

Hurin je znao nekoliko gostionica u gradu, mada je vreme u Kairhijenu uglavnom proveo u Forgejtu. Njuškalo ih odvede do jedne koja se zvala Branilac Zmajevog zida. Na tabli s nazivom bio je naslikan krunisani čovek s nogom na grudima drugog čoveka i mačem uprtim ka njegovom grlu. Onaj na leđima imao je kosu boje plamena.

Konjušar im priđe da odvede konje, na brzinu pogledavši Randa i Loijala kada je mislio da ga neće primetiti. Rand reče sebi da prekine s fantaziranjem. Nije bilo moguće da svi u gradu učestvuju u toj njihovoj Igri. A i da je tako, on neće.

Trpezarija je bila uredna, sa stolovima poređanim pod konac kao i sve drugo u gradu. U njoj je bilo svega nekoliko ljudi. Oni pogledaše ka pridošlicama, a onda se smesta vratiše svom vinu. Randu je nešto govorilo da su ipak i dalje posmatrali, a i osluškivali. U velikom kaminu gorela je vatrica, mada je napolju bilo sve toplije.

Gostioničar je bio punačak čovek s jednom zelenom crtom preko tamnosivog kaputa. Kada ih ugleda, trže se. Rand nije bio iznenađen. Loijal, noseći kovčeg umotan u prugasto ćebe, morao je da se sagne da bi prošao kroz vrata, Hurin je bio natovaren svim njihovim bisagama i zavežljajima, a njegov crveni kaput resko je odudarao od sumornih boja koje su ljudi za stolovima nosili.

Gostioničar odmeri Randov kaput i mač, i ljigavi osmeh vrati mu se na lice. Pokloni se, trljajući svoje glatke ruke. „Oprosti mi, moj lorde. Na trenutak sam te zamenio... Oprosti mi. Moj mozak nije što je bio. Zeliš sobe, moj lorde?“ Zatim uputi još jedan manji naklon Loijalu. „Ja sam Kual, moj lorde.“

Mislio je da sam Aijel, kiselo shvati Rand. Želeo je da ode iz Kairhijena. Ali to je bilo jedino mesto gde će Ingtar moći da ih pronađe. A i Selena je rekla da će ga čekati u Kairhijenu.

Trebalo je malo vremena da se njihove sobe spreme. Kual je uz previše osmeha i poklona objasnio kako krevet za Loijala mora da se premesti. Rand je želeo da ponovo dele sobu, ali između gostioničarevih zapanjenih pogleda i Hurinovog upornog: „Moramo da pokažemo ovim Kairhijenjanima da znamo šta treba koliko i oni, lorde Rande“, završili su s dve sobe povezane vratima, od kojih je jedna bila samo za njega.

Sobe su bile prilično slične, izuzev što su u njihovoj bila dva kreveta, jedan veličine za Ogijera, dok je u njegovoj bio samo jedan krevet, veliki skoro kao njihova dva, s masivnim četvrtastim stubovima koji su dosezali skoro do tavanice. Njegova visoka postavljena stolica i umivaonik takođe su bili četvrtasti i masivni, a ormar koji je stajao uza zid bio je izrezbaren u nekom teškom i krutom stilu, zbog kog je izgledao kao da će se svakog časa sručiti na njega. Dva prozora pored kreveta gledala su na ulicu, dva sprata niže.

Čim gostioničar ode, Rand otvori vrata i pozva Loijala i Hurina u svoju sobu. „Ovo mesto me guši“, reče im. „Svi me gledaju kao da misle da ću nešto uraditi. Idem nazad u Forgejt, barem na jedan sat. Ljudi se tamo barem smeju. Ko je od vas voljan da preuzme prvu stražu s Rogom?“

„Ja ću ostati“, brzo kaza Loijal. „Hteo bih da malo čitam. To što nisam video nijednog Ogijera ne znači da ovde nema zidara iz Stedinga Tsofu. On nije daleko od grada.“

„Mislio sam da bi voleo da se sretneš s njima.“

„Ah... ne, Rande. I prošli put previše su pitanja postavili zašto sam napolju sam. Ako su primili vesti iz Stedinga Šangtai... Pa, mislim da ću se samo ovde odmarati i čitati.“

Rand odmahnu glavom. Često je zaboravljao da je Loijal u stvari pobegao od kuće da vidi svet. „A ti, Hurine? U Forgejtu ima muzike i nasmejanih ljudi. Kladim se da tamo niko ne igra Daes Dae’mar.“