„Ja u to ne bih bio tako siguran, lorde Rande. U svakom slučaju, hvala na pozivu, ali mislim da neću. U Forgejtu ima toliko tuča i ubistava, da smrdi, ako shvataš šta hoću da kažem. Ali ne mislim da će smetati lordu, naravno. Vojnici bi se sručili na njih da samo pokušaju. Ali, ako mogu, hteo bih da popijem piće u trpezariji.“
„Hurine, znaš da od mene ni za šta ne moraš da tražiš dozvolu.“
„Kako kažeš, moj lorde.“ Njuškalo se pokloni.
Rand duboko udahnu. Ako uskoro ne napuste Kairhijen, Hurin će se klanjati na sve strane. A ako Met i Perin to vide, nikada mu neće dozvoliti da zaboravi. „Nadam se da ništa neće zadržati Ingtara. Ako uskoro ne dođe, moraćemo sami da vratimo Rog u Fal Daru.“ Dodirnu kroz kaput Seleninu poruku. „Moraćemo. Loijale, vratiću se čim malo razgledam grad.“
„Ja neću da rizikujem“, odgovori mu Loijal.
Hurin pođe dole s Random. Čim su ušli u trpezariju, Kual se pokloni i gurnu pred Randa poslužavnik. Na njemu su bila tri presavijena i zapečaćena pergamenta. Rand ih uze, budući da je gostioničar to hteo. Bio je to dobar pergament, mek i gladak na dodir. Skup.
„Šta je ovo?“, upita.
Kual se ponovo pokloni. „Pozivnice, naravno, moj lorde. Od tri plemićke kuće.“ Udalji se, nastavljajući da se klanja.
„Ko bi meni poslao pozivnice?“ Rand ih prevrnu u ruci. Niko od ljudi za stolovima nije digao pogled, ali nešto mu je ipak govorilo da ga posmatraju. Nije prepoznavao pečate. Ni na jednom nije bilo polumeseca i zvezda koje je koristila Selena. „Ko zna da sam ovde?“
„Do sada svi, lorde Rande“, tiho kaza Hurin. Izgledalo je kao da i on oseća poglede. „Stražari na kapiji ne bi ćutali o stranom lordu koji je došao u Kairhijen. Konjušar, gostioničar... svi su ispričali ono što znaju tamo gde su mislili da će im doneti korist, moj lorde.“
Namrštivši se, Rand načini dva koraka i baci pozivnice u vatru. Smesta se zapališe. „Ja ne igram Daes Dae’mar“, reče dovoljno glasno da ga svi čuju. Čak ni Kual ga nije gledao. „Ništa nemam s vašom Velikom igrom. Ovde sam samo da bih sačekao neke prijatelje.“
Hurin ga uhvati za ruku. „Molim te, lorde Rande“, žurno prošapta. „Molim te, nemoj to ponovo da uradiš.“
„Ponovo? Misliš da ću ih dobiti još?“
„Siguran sam u to. Svetlosti, podsetio si me na ono kad je Tevu tako naljutio stršljen koji mu je zujao oko uva da je šutnuo čitavo gnezdo. Verovatno si upravo sve u ovoj sobi ubedio da si duboko u Igri. Po njima, mora biti duboko ako poričeš da je igraš.
„Neću da budem deo toga“, tiho reče Rand. „Odlazimo iz Kairhijena što pre možemo.“ Zabi ruke u džepove kaputa i oseti kako se Selenina poruka gužva. Izvadio ju je i poravnao preko kaputa. „Što pre budemo mogli“, promrmlja, vrativši je u džep. „Popij piće, Hurine.“
Izađe gnevno, nesiguran da li je besan na sebe, ili na Kairhijen i njegovu Veliku igru, ili na Selenu što je nestala, ili možda na Moirainu. Ona je sve to otpočela, ukravši njegove kapute i uvalivši mu plemićku odeću. Čak i sada, kada je mislio da je se otarasio, Aes Sedai je uspevala da mu se meša u život, a nije čak ni prisutna.
Vratio se kroz istu kapiju kroz koju su ušli u grad, budući da je samo taj put znao. Čovek koji je stajao ispred stražare primetio ga je – njegov jarki kaput ga je isticao, kao i visina među niskim Kairhijenjanima – i požurio unutra, ali Rand njega nije opazio. Privlačili su ga smeh i muzika Forgejta.
Zlatom izvezen crveni kaput isticao ga je unutar zidina, ali potpuno se uklapao u Forgejt. Mnogi od ljudi koji su se gurali kroz zakrčene ulice nosili su podjednako tamne boje kao i oni u gradu, ali još više ih je nosilo crvene, plave, zelene ili zlataste kapute. Neki su bili dovoljno jarki da budu krparska odeća. A još je više bilo žena u izvezenim haljinama, sa šarenim šalovima i maramama. Mnoštvo te fine odeće bilo je pohabano i dronjavo, kao da je prvobitno sašiveno za nekog drugog, ali iako su neki od onih koji su tu odeću nosili odmeravali njegov skupi kaput, niko mu ga nije uzeo za zlo.
Jednom je morao da stane zbog još jedne povorke divovskih lutaka. Dok su svirači udarali u tambure i igrali, svinjoliki Trolok s kljovama borio se protiv čoveka s krunom. Posle nekoliko udaraca Trolok se sručio na zemlju praćen smehom i odobravanjem posmatrača.
Rand zagunđa.
