Zavirio je u jednu od velikih zgrada bez prozora, nagnuvši se da pogleda kroz vrata. Na njegovo iznenađenje, to je izgleda bila jedna velika soba, u sredini otvorena ka nebu i oivičena balkonima, s velikom pozornicom na jednom kraju. Nikada nije čuo za tako nešto. Ljudi su se gurali na balkonima i podu gledajući one koji su nastupali na pozornici. Virio je i u druge dok je prolazio kraj njih, i video žonglere, muzičare, čitav niz akrobata, čak i zabavljača, s plaštom od raznobojnih krpica, kako pripoveda priču iz
To ga podseti na Toma Merilina, i on požuri dalje. Sećanje na Toma uvek je bilo tužno. On je bio prijatelj. Prijatelj koji je umro za njega.
U drugoj velikoj zgradi, žena u širokoj beloj odori činila je da stvari iščezavaju iz jedne košare i pojavljuju se u drugoj, a onda uz velike oblake dima nestaju iz njenih ruku. Gomila ju je gledala, zadivljeno uzvikujući.
„Dva bakrenjaka, dobri moj lorde“, reče iz dovratka čovečuljak nalik pacovu. „Dva bakrenjaka da vidiš Aes Sedai.“
„Mislim da neću.“ Rand ponovo pogleda ka ženi. U ruci joj se pojavila bela golubica.
Probijao se kroz gužvu, pitajući se šta će sledeće videti, kada kroz jedna vrata sa znakom žonglera nad njima dopre dubok glas, praćen harfom.
„...hladan vetar duva niz prolaz Šara; hladan je neoznačeni grob. Ali svake godine na Nedelju, na tom naslaganom kamenju pojavi se jedna ruža, s jednom kristalnom suzom, kao rosom, na laticama. Tu je stavlja lepa ruka Dunsinina, jer se drži pogodbe s Rogošem Orlookim.“
Glas je privlačio Randa kao konopac. Dok su ljudi tapšali, on se progura unutra.
„Dva bakrenjaka, dobri moj lorde“, reče čovek pacovskog lica koji bi mogao biti brat blizanac onom drugom. „Dva bakrenjaka da vidiš...“
Rand iskopa neki novac i gurnu ga čoveku u ruke. Zaneseno nastavi da korača, zapanjeno gledajući čoveka na pozornici koji se klanjao zahvaljujući svom slušalištu na tapšanju. Jednom rukom grlio je harfu, a drugom širio svoj plašt prekriven zakrpama, kao da hoće da zarobi sav taj zvuk. Bio je to visok čovek, dugonog i ne više mlad, dugih brkova belih koliko i njegova kosa. A kada se ispravi i ugleda Randa, oči što se razrogačiše behu oštre i plave.
„Tome.“ Randov šapat izgubio se u žagoru gomile.
Ne odvajući oči od Randovih, Tom Merilin neznatno klimnu prema malim vratima iza pozornice. A onda se ponovo klanjao, smejući se i uživajući u aplauzu.
Rand se progura do vrata i prođe kroz njih. Bio je to mali hodnik, s tri stepenika koja su vodila na pozornicu. S druge strane pozomice Rand je video žonglera kako vežba s raznobojnim loptama i šest akrobata kako se zagrevaju.
Tom se pojavi na stepenicama šepajući, kao da mu se desna noga nije savijala kao nekada. Odmeri pogledom žonglera i akrobate, i prezrivo frknu kroz brkove. Okrenu se Randu. „Samo žele da čuju
Rand morade da se nasmeje. „Napustio sam Beli Most siguran da si mrtav. Moiraina je rekla da si još živ, ali ja... Svetlosti, Tome, dobro je videti te opet! Trebalo je da se vratim da ti pomognem.“
„Bio bi još veća budala no što jesi, momče. Ta Sen“ – osvrnu se oko sebe; nikog nije bilo dovoljno blizu da ga čuje, ali ipak utiša glas – „nije se ni najmanje zanimala za mene. Ostavila mi je ukočenu nogu kao mali poklon i odjurila za tobom i Metom. Jedino si mogao da umreš.“ Zamišljeno stade. „Moiraina je rekla da sam još živ, je l' tako? Je li, onda, s tobom?“
Rand odmahnu glavom. Na njegovo iznenađenje, Tom je delovao razočarano.
„Šteta, na neki način. Ona je dobra žena, čak i ako je...“ Ne doreče. „Dakle, jurila je Meta ili Perina. Neću pitati koga od njih. Obojica su dobri momci, i ne želim da znam.“ Rand se nelagodno promeškolji i trže kada Tom upre u njega koščati prst. „Ono što želim da znam jeste da li još imaš moju harfu i flautu? Hoću ih nazad, dečko. Ono što sada imam nije ni za svinju da svira.“
„Imam ih, Tome. Doneću ti ih, obećavam. Ne mogu da verujem da si živ. I ne mogu da verujem da nisi u Ilijanu. Veliki lov počinje. Nagrada za najbolje izvođenje
