Veliki lov полностью

Tom frknu. „Posle Belog Mosta? Verovatnije je da bih umro ako odem. Čak i da sam mogao da stignem do broda pre no što je zaplovio, Domon i čitava njegova posada raširili bi preko celog Ilijana priču kako me jure Troloci. Ako su videli Sen, ili čuli za nju, pre no što je Domon presekao konopce... Većina Ilijanaca misli da su Troloci i Seni puste priče, ali ima dovoljno drugih koji bi možda želeli da znaju zašto takve stvari jure čoveka. Ilijan bi tada mogao postati pomalo neudoban.“

„Tome, imam toliko toga da ti ispričam.“

Zabavljač ga prekide. „Kasnije, dečko.“ On i čovek pacovskog lica sa ulaza streljali su jedan drugog pogledima s kraja na kraj hodnika. „Ako se ne vratim i ne ispričam im još nešto, ovaj će bez sumnje poslati žonglera na pozornicu, a ona bagra će nam srušiti ovu zgradu na glave. Dođi u Grozd, odmah iza kapije Džangai. Imam tamo sobu. Svako će ti reći kako da je pronađeš. Biću tamo za sat, ili tako nešto. Moraće da se zadovolje samo još jednom pričom.“ Pođe uz stepenice, dobacivši mu preko ramena: „I ponesi moju harfu i flautu!“

Rand prolete kroz trpezariju Branitelja Zmajevog zida i jurnu uz stepenište, iskezivši se na zapanjeni pogled koji mu je gostioničar uputio. Rand je želeo da se iskezi na sve živo. Tom je živ!

Sirom otvori vrata svoje sobe i pođe pravo ka ormaru.

Loijal i Hurin proviriše iz druge sobe. Obojica su bili u košulji i pušili lule.

„Da li se nešto desilo, lorde Rande?“, zabrinuto upita Hurin.

Rand prebaci zavežljaj od Tomovog plašta preko ramena. „Nešto najbolje posle Ingtarovog dolaska. Tom Merilin je živ. Ovde je, u Kairhijenu.“

„Zabavljač o kome si mi pričao?“, upita Loijal. „To je divno, Rande. Voleo bih da ga upoznam.“

„Onda pođi sa mnom, ako je Hurin voljan da neko vreme drži stražu.“

„Bilo bi mi zadovoljstvo, lorde Rande.“ Hurin izvadi lulu iz usta. „Ona bagra u trpezariji stalno je pokušavala da me ispita – pazeći da ne primetim šta rade, naravno – ko si ti, moj lorde, i šta tražiš u Kairhijenu. Rekao sam im da ovde čekamo neke prijatelje, ali budući Kairhijenjani, utuvili su sebi u glavu da nešto dublje krijem.“

„Neka misle šta hoće. Hajdemo, Loijale.“

„Mislim da neću.“ Ogijer uzdahnu. „Zaista bih radije ostao ovde.“ Podiže knjigu. Jednim debelim prstom označio je gde je stao. „Mogu neki drugi put da upoznam Toma Merilina.“

„Loijale, ne možeš stalno da se kriješ ovde. Ne znamo čak ni koliko ćemo dugo ostati u Kairhijenu. U svakom slučaju, nismo videli nijednog Ogijera. A i da ih vidimo, oni te neće loviti, zar ne?“

„Ne baš loviti, ali... Rande, možda sam malo prenagljeno napustio Steding Šangtai. Kada se vratim kući, možda ću biti u velikoj nevolji.“ Uši mu svenuše. „Čak i ako budem čekao dok ne budem imao godina koliko Starešina Haman ima sada. Možda bih mogao pronaći napušteni steding da ostanem u njemu do tada.“

„Ako ti Starešina Haman ne dozvoli da se vratiš, možeš živeti u Emondovom Polju. To je lepo mesto.“ Predivno mesto.

„Siguran sam da jeste, Rande, ali to nikada ne bi uspelo. Vidiš...“

„Pričaćemo o tome kada do toga dođe, Loijale. Sada ideš da upoznaš Toma.“

Ogijer je bio upola viši od Randa, ali Rand mu natače njegovu dugu tuniku i plašt i odgura ga niz stepenište. Kada su trkom uleteli u trpezariju, Rand namignu gostioničaru, nasmejavši se na njegov zaprepašćeni pogled. Neka misli da sam otišao da igram njegovu prokletu Veliku igru. Neka misli šta god hoće. Tom je šiv.

Kada su prošli kroz kapiju Džangai, u istočnom gradskom zidu, svi su znali gde je Grozd. Rand i Loijal brzo su ga pronašli u jednoj ulici tihoj za Forgejt. Sunce je bilo na pola puta do zalaska.

Bila je to stara trospratna zgrada, načinjena od drveta i klimava, ali trpezarija je bila čista i puna ljudi. Neki od njih kockali su se u jednom uglu, a neke žene su u drugom bacale strelice. Polovina je izgledala kao Kairhijenjani, bili su niski i bledi, ali Rand je čuo naglasak Andoraca, kao i druge naglaske koje nije mogao da prepozna. Međutim, svi su nosili odeću Forgejta, mešavinu stilova iz različitih zemalja. Nekoliko njih se osvrnu kada Loijal uđe, ali svi se vratiše svom poslu.

Gostioničarka je imala belu kosu, poput Tomove, i oštar pogled koji je obuhvatio i Loijala i Randa. Sudeći po njenoj tamnoj puti i govoru, nije bila Kairhijenjanka. „Tom Merilin? Jes’, ima sobu. Na vrhu stepeništa, prva vrata desno. Dena će vas verovatno pustiti da ga tamo sačekate“ – odmeri Randov crveni kaput, s čapljama na visokom okovratniku i zlatnim trnjem izvezenim na rukavima, i njegov mač – „moj lorde.“

Stepenice su škripale i pod Random, a kamoli pod Loijalom. Rand nije bio siguran koliko će dugo zgrada ostati čitava. Pronađe vrata i zakuca, pitajući se ko je Dena.

„Uđi“, začu se ženski glas. „Ne mogu da otvorim.“