Rand s oklevanjem otvori vrata i promoli glavu. Uz jedan zid bio je veliki krevet sa zgužvanim čaršavima, a ostatak sobe ispunjen s dva orrnara, nekoliko sanduka i kovčega okovanih bakrom, stolom i dve drvene stolice. Vitka žena koja je prekrštenih nogu, sa suknjom zategnutom ispod njih sedela na krevetu, žonglirala je sa šest obojenih lopti.
„Šta god da je“, rekla je ne skrećući pogled s lopti, „ostavi na stolu. Tom će ti platiti kada se vrati.“
„Jesi li ti Dena?“, upita Rand.
Ona pokupi lopte i okrenu se da ga pogleda. Bila je samo nekoliko godina starija od njega, i lepa. Imala je svetlu put, kao i svi Kairhijenjani, i tamnu kosu koja joj je padala na ramena. „Ne poznajem te. Ovo je moja soba, moja i Toma Merilina.“
„Gostioničarka reče da češ nam možda dopustiti da ga ovde sačekamo“, kaza Rand. „Ako si ti Dena?“
„Nas?“ Rand se pomeri, tako da je Loijal mogao sagnut da uđe, a mlada žena podiže obrve. „Dakle, Ogijeri se jesu vratili. Ja jesam Dena. Šta želite?“ Tako je upadljivo pogledala Randov kaput, da je to što je izostavila „moj lorde“ moralo biti namerno. Doduše, obrve joj se ponovo digoše kada je primetila čaplje na kaniji i balčaku njegovog mača.
Rand podiže zavežljaj koji je nosio. „Doneo sam Tomu njegovu harfu i flautu. I želim da popričam s njim“, brzo đodade; izgledalo je kao da će mu reći da ih ostavi i ode. „Dugo ga nisam video.“
Ona odmeri zavežljaj. „Tom stalno kuka kako je izgubio najbolju flautu i harfii koje je u životu imao. Kako se ponaša, čovek bi pomislio da je bio dvorski bard. U redu. Možete ga čekati, ali ja moram da vežbam. Tom je rekao da će mi dopustiti da sledeće nedelje izvodim u dvoranama.“ Graciozno ustade i uze jednu od dve stolice, pokazavši Loijalu da sedne na krevet. „Zera bi naterala Toma da plati šest stolica ako bi polomio jednu od ovih, prijatelju Ogijeru.“
Rand ih obojicu predstavi dok je sedao u drugu stolicu – opasno je zaškripala čak i pod njim – i sumnjičavo upita: „Jesi li ti Tomov šegrt?“ Dena se malo nasmeši. „Moglo bi i tako da se kaže.“ Nastavi da žonglira. Pogled joj beše uprt u leteće lopte.
„Nikada nisam čuo za ženu zabavljača“, reče Loijal.
„Ja ću biti prva.“ Jedan veliki krug pretvori se u dva manja koja su se preklapala. „Videću čitav svet pre no što završim. Tom kaže da ćemo otići u Tir kada budemo skupili dovoljno novca.“ Poče da žonglira svakom rukom po tri lopte. „A onda možda na ostrva Morskog naroda. Ata’an Mijere dobro plaćaju zabavljače.“
Rand pređe pogledom po sobi. Sa svim tim kovčezima i sanducima, nije ličila na sobu nekoga ko namerava da uskoro krene na put. Bio je tu čak i cvet u saksiji. Pogled mu pade na veliki krevet na kome je Loijal sedeo. U sobi nije bilo drugog.
Pročisti grlo. „Možda bi ipak trebalo da sačekamo dole“, poče, kada se vrata otvoriše i uđe Tom u plaštu koji mu se lelujao oko članaka, sa zakrpama što su vijorile. Nosio je na leđima kutije s harfom i flautom; bile su od crvenkastog drveta, izglačane rukovanjem.
Dena sakri lopte u haljinu i potrča da zagrli Toma, propinjući se na prste. „Nedostajao si mi“, reče i poljubi ga.
Poljubac je potrajao, te Rand poče da se pita da li bi on i Loijal trebalo da ih ostave same, ali Dena naposletku uzdahnu i spusti se.
„Znaš li šta je onaj izlapeli Seagan sada uradio, devojko?“, upita Tom gledajući je. „Primio je gomilu nikogovića koji sebe zovu
„Tome, imamo goste. Loijala, sina Arenta, sina Halanovog. Oh, i dečka koji se zove Rand al’Tor.“
Tom preko njene glave namršteno pogleda Randa. „Ostavi nas na neko vreme, Dena. Evo“, gurnu joj u šaku nešto srebrnjaka. „Tvoji noževi su spremni. Zašto ne odeš da platiš Ivonu za njih?“ Pomazi je po glatkom obrazu svojim kvrgavim prstom. „Hajde. Nadoknadiću ti.“
Ona ga mrko pogleda, ali ogrnu se plaštom, mrmljajući: „Ivonu bi bolje bilo da ih je dobro uravnotežio.“
