Najmanje pedeset ljudi, u oklopima od čeličnih ploča koje su se preklapale na grudima, sa crnim šlemovima u obliku glava insekata, sedelo je u sedlima ili stajalo kraj konja. Mrmljajući među sobom, zurili su u Kapiju, u nju i žene koje su dolazile. Jedini gologlav među njima, visok čovek crnipurastog lica i kukastog nosa, stajao je držeći pozlaćeni i oslikani šlem na kuku i delovao zapanjeno onim što vidi. Bilo je i žena sa vojnicima. Dve su nosile jednostavne tamnosive haljine i široke srebrne okovratnike. Napeto su gledale u one koje su izlazile iz Kapije. Iza obe bila je jbš po jedna žena, kao da čekaju da im nešto šapnu. Druge dve žene nosile su široke razdeljene suknje, koje su se završavale dobrano iznad članaka, i ploče na grudima i suknjama ukrašene račvastim munjama. Najčudnija od svih bila je poslednja žena, u palankinu koji su nosila osmorica mišićavih gologrudih muškaraca u vrećastim crnim pantalonama. Glava joj je bila obrijana, tako da je ostala samo široka kresta crne kose koja joj je padala niz leđa. Duga svetla odora bila je ukrašena plavim ovalima s izvezenim cvećem i pticama nameštena tako da se vide bele suknje. Nokti su joj bili dobar palac dugački, a oni na kažiprstu i srednjem prstu obojeni u plavo.
„Lijandrin Sedai“, s nelagodom upita Egvena, „znaš li ko su ovi ljudi?“ Njene prijateljice opipaše uzde, kao da se pitaju da li da se bace na konje i počnu da beže, ali Lijandrin vrati list Avendesore na mesto i samopouzdano zakorači napred dok se Kapija zatvarala.
„Visoka gospa Surot?“ Lijandrinine reči zazvučaše i kao pitanje i kao izjava.
Zena na palankinu neznatno klimnu. „Ti si Lijandrin.“ Govorila je otegnuto. Egveni je trebao trenutak da je razume. „Aes Sedai“, dodade Surot uz skoro neprimetan smešak. Vojnici zažamoriše. „Moramo brzo ovde završiti, Lijandrin. Ima patrola, i ne bi bilo dobro da nas pronađu. Ne bi ti prijala pažnja Tragača za istinom ništa više no meni. Nameravam da se vratim u Falme pre no što Turak otkrije da me nema.“
„O čemu to pričaš?“, upita Ninaeva. „O čemu ova priča, Lijandrin?“
Lijandrin položi ruku na Ninaevino i Egvenino rame. „0 ove dve sam ti pričala. A tu je i još jedna.“ Klimnu ka Elejni. „Ona je kći naslednica Andora.“
Dve žene s munjama na haljinama počeše da prilaze družini pred Kapijom Egvena primeti da nose namotaje nekog srebrnastog metala a gologlavi vojnik pođe s njima. Nije ni primakao ruku balčaku mača koji mu je štrčao iznad ramena i opušteno se smešio, ali Egvena ga je ipak gledala s oprezom. Lijandrin ničim nije pokazivala da je uznemirena, inače bi Egvena smesta skočila na Belu.
„Lijandrin Sedai“, žurno upita, „ko su ovi ljudi? Da li i oni treba da pomognu Randu i ostalima?“
Covek kukastog nosa odjednom zgrabi Min i Elejnu za vrat, i sve se zbi odjednom. Čovek nešto opsova, žena vrisnu, ili možda nekoliko žena Egvena nije mogla da bude sigurna. Povetarac se odjednom pretvori u kovitlac koji uguši Lijandrinine gnevne krike oblacima prašine i lišća i povi drveće dok nije počelo da ječi. Konji se propeše i oštro zanjištaše, a jedna od žena stavi nešto Egveni oko vrata.
Dok joj se plašt vijorio kao zastava, Egvena se suprotstavi vetru i poče da cima nešro nalik na okovratnik od glatkog metala. Nije hteo ni da mrdne. Pod njenim uspaničenim prstima izgledao je kao da je od jednog komada, mada je znala da mora da ima neku vrstu šarke. Srebrni namotaji koje je žena nosila sada su padali preko Egveninog ramena. Drugi kraj bio je spojen sa svetlom narukvicom na zglobu ženine leve ruke. Stegnuvši šaku u pesnicu, Egvena udari ženu koliko je god jako mogla, pravo u oko i zatetura se i pade na kolena. U glavi joj je zvonilo. Osećala se kao da ju je neki veliki čovek udario u lice.
Kada je ponovo mogla da gleda, vetar je utihnuo. Niz konja lutao je okolo, među njima Bela i Elejnina kobila, a neki vojnici su psovali i dizali se sa zemlje. Lijandrin je mirno čistila haljinu od lišća i prašine. Min je klečala, oslanjajući se obema rukama o zemlju, ošamućeno pokušavajući da ustane. Čovek kukastog nosa stajao je nad njom. Saka mu je bila okrvavljena. Minin nož bio joj je tik van dohvata ruke. Jedna strana sečiva beše crvena. Od Ninaeve i Elejne nije bilo ni traga, a i Ninaevina kobila je nestala. Nije bilo ni nekih vojnika, kao i jednog para žena. Druga dva još su bila tu, i Egvena sada vide da su povezane srebrnom vrpcom istom kao ona što je još povezivala nju i ženu koja je nad njom stajala.
