Veliki lov полностью

„Ingtare, ja...“ Ali Ingtar je već odlazio, dovikujući Unu da proveri jesu li izviđači već krenuli.

Rand se zagleda u zavežljaj i obliza usne. Plašio se da otkrije šta je unutra. Želeo je da pogleda, a opet, želeo je da ga baci u vatru ne otvorivši ga. Da je bio siguran da će sagoreti a da niko ne vidi šta je u njemu, mislio je da bi tako i učinio. Da je uopšte bio siguran da će goreti. Ali nije mogao da ga otvori tu gde bi i drugi mogli da vide šta sadrži.

Osvrnu se po logoru. Sijenarci su skidali samare s tovarnih životinja. Neki su već delili hladnu večeru od suvog mesa i dvopeka. Met i Perin su se starali za svoje konje, a Loijal sedeo na kamenu i čitao knjigu. Među zubima mu je bio dugi kamiš njegove lule, a glava okružena oblačićima dima. Zgrabivši zavežljaj kao da se plaši da mu ne ispadne, Rand se odšunja medu drveče.

On čučnu u središtu jedne male čistine skrivene gustim lišćem i stavi zavežljaj na zemlju. Neko vreme samo ga je gledao. Ne bi. Nije. Sićušni glas mu odgovori: Oh, da, bi. Sasvim sigurno. Naposletku poče da odvezuje male čvorove u kanapu kojim je zavežljaj bio uvezan. Uredne čvorove, vezane s izuzetnom preciznošću, što je jasno govorilo da su načinjeni Moiraininom rukom. Nikakav sluga nije to uradio. Ne bi se usudila da dopusti da neko vidi šta je unutra.

Kada je razvezao poslednji čvor, raširio je zavežljaj odrvenelim rukama, a onda se zagledao u ono što je tamo bilo. Usta su mu bila suva kao prašina. Bio je od jednog komada, ni tkan, ni bojen, ni oslikan. Barjak, beo kao sneg, dovoljno velik da se vidi na čitavom bojnom polju. A preko njega pružao se talasavi motiv nalik na zmiju zlatnih i grimiznih krljušti, ali zmiju s četiri noge pokrivene krljuštima, svakom s pet zlatnih kandži. Zmiju s očima kao sunce i zlatnom lavljom grivom. Video ga je ranije, i Moiraina mu je rekla šta je to: barjak Lijusa Terina Telamona, Lijusa Terina Rodoubice, u Ratu Senke. Zmajev barjak.

„Vidi ti to! Vidi šta sad ima!“ Met ulete na čistinu. Perin ga je pratio sporije. „Prvo kicoški kaputi“, prosikta Met, „a sada i barjak! Sada neće biti kraja lordovanju, s...“ Met se dovoljno približi da jasno vidi barjak. Usta mu se sama od sebe otvoriše. „Svetlosti!” Ustuknu za korak. „Nek sam spaljen!“ I on je bio tamo kada je Moiraina imenovala barjak, kao i Perin.

Gnev uzavre u Randu. Gnev usmeren ka Moiraini i Amirlin Tron, koje su ga vukle i gurale. On obema rukama zgrabi barjak i zatrese ga k Metu. Reči nezaustavljivo navreše: „Tako je! Zmajev barjak!“ Met ustuknu još jedan korak. „Moiraina hoće da budem lutka na uzici Tar Valona. Lažni Zmaj za Aes Sedai. Hoće da me natera, šta god da ja želim. Ali – ja – neću – da budem – upotrebljen!“

Met ustuknu sve do jednog stabla. „Lažni Zmaj?“, proguta pljuvačku. „Ti? To je... to je ludo.“

Perin se nije povukao. On kleknu, osloni mišićave ruke na kolena i osmotri Randa svetlim zlatnim očima. Izgledalo je kao da sijaju u večernjim senkama. „Ako Aes Sedai žele da budeš lažni Zmaj...“ Zastade, namršti se, premišljajući. Naposletku tiho upita: „Rande, možeš li da usmeravaš?“ Met prigušeno dahnu.

Rand pusti barjak. Oklevao je samo na trenutak pre no što umorno klimnu glavom. „Nisam to tražio. Nisam to hteo. Ali... Ali mislim da ne znam kako da prestanem“ Soba s muvama pojavi mu se pred očima. „Mislim da mi neće dozvoliti da prestanem.“

„Nek sam spaljen!“, prodahta Met. „Krv i prokleti pepeo! Znaš da će nas pobiti. Sve nas. Ne samo tebe, već i Perina i mene. Ako Ingtar i ostali otkriju, zaklaće nas misleći da smo prokleti Prijatelji Mraka. Svetlosti, verovatno će misliti da smo učestvovali u krađi Roga i ubijanju svih onih ljudi u Fal Dari.“

„Umukni, Mete“, mirno reče Perin.

„Nemoj da mi govoriš da umuknem. Ako nas ne ubije Ingtar, Rand će poludeti i učiniti to umesto njega. Nek sam spaljen! Nek sam spaljen!“ Met kliznu niz drvo i sede na zemlju. „Zašto te nisu smirile? Ako Aes Sedai znaju, zašto te nisu smirile? Nikada nisam čuo da su dozvolile čoveku koji usmerava da se jednostavno odšeta.“

„Ne znaju sve“, uzdahnu Rand. „Amirlin...“

„Amirlin Tron! Ona zna? Svetlosti, nije ni čudo što me je onako čudno gledala.“

„...i Moiraina rekle su mi da sam Ponovorođeni Zmaj i da mogu da idem kuda god hoću. Zar ne shvataš, Mete? Pokušavaju da me upotrebe.“

„Ne menja činjenicu da si u stanju da usmeravaš“, promrmlja Met. „Da sam na tvom mestu, bio bih do sada na pola puta do Aritskog okeana. I ne bih stao dok ne nađem mesto gde nema Aes Sedai i nikad ih neće ni biti. Niti ljudi. Mislim... pa...“