Veliki lov полностью

„Umukni, Mete“, reče Perin. „Zašto si ovde, Rande? Što si duže u blizini ljudi, verovatnije je da će neko otkriti i poslati po Aes Sedai. Aes Sedai koje ti neće reći da radiš šta hoćeš.“ Zastade i počeša glavu. „A Met je u pravu za Ingtara. Ne sumnjam da bi te nazvao Prijateljem Mraka i ubio. Možda i svu trojicu. Izgleda da mu se sviđaš, ali mislim da bi to učinio. Lažni Zmaj? Ostali bi takođe. Masemi u tvom slučaju ne bi trebao ni takav izgovor. Pa dakle, zašto nisi otišao?“

Rand slegnu ramenima. „Polazio sam, ali prvo je došla Amirlin, a onda je ukraden Rog, i bodež, a Moiraina je rekla da Met umire, i... Svetlosti, mislio sam da ostanem s vama barem dok se bodež ne pronađe. Mislio sam da pomognem oko toga. Možda sam pogrešio.“

„Pošao si zbog bodeža?“, tiho kaza Met. Protrlja nos i namršti se. „Na to nisam ni pomislio. Nije mi ni nakraj pameti bilo da si hteo da... Aaaah! Kako se osećaš? Mislim, nisi još počeo da ludiš, zar ne?“

Rand iskopa kamičak i baci ga na njega.

„Jao!“ Met protrlja ruku. „Samo pitam. Mislim, sva ta kicoška odeća, i priča da si lord. Pa, to baš nije zdravo.“

„Pokušavao sam da vas se otarasim, idiote! Plašio sam se da ne poludim i povredim vas.“ Pogled mu pade na barjak, a glas mu se utiša. „S vremenom hoću, ako ne prestanem. Svetlosti, ne znam kako da prestanem.“

„Toga sam se i bojao“, ustajući odgovori Met. „Bez uvrede, Rande, ali mislim da ću spavati što dalje budem mogao od tebe, ako nemaš ništa protiv. To jest, ako ostaješ. Čuo sam jednom za nekog čoveka koji je mogao da usmerava. Ispričao mi je trgovački stražar. Pre no što ga je Crveni Ađah pronašao, probudio se jednog jutra, a čitavo selo bilo je sravnjeno sa zemljom. Sve kuće, svi ljudi. Sve sem kreveta u kome je spavao. Kao da je lavina prešla preko njih.“

Perin reče: „U tom slučaju, Mete, trebalo bi da spavaš obraz uz obraz s njim.“

„Možda sam idiot, ali nameravam da budem živ idiot.“ Met zastade, gledajući postrance Randa. „Vidi, znam da si pošao da mi pomogneš, i zahvalan sam. Jesam, zaista. Ali ti jednostavno više nisi isti. Razumeš to, zar ne?“ Stao je kao da očekuje odgovor. Ali odgovora nije bilo. Naposletku se izgubi među drvećem, udaljivši se prema logoru.

„Šta je s tobom?“, upita Rand.

Perin odmahnu glavom tako da mu se čupave kovrdže razleteše. „Ne znam, Rande. Isti si, ali opet nisi. Muškarac koji usmerava. Majka me je time plašila kada sam bio mali. Jednostavno ne znam.” Ispruži ruku i dodirnu krajičak barjaka. „Da sam na tvom mestu, mislim da bih ovo spalio, ili zakopao. A onda bih pobegao tako daleko i tako brzo da me nijedna Aes Sedai ne bi nikada pronašla. Met je u vezi s tim bio u pravu.“ Ustade i zaškilji ka zapadnom nebu koje se polako bojilo crvenilom zalazećeg sunca. „Vreme je da se vratim u logor. Razmisli o onome što sam rekao, Rande. Ja bih pobegao. Ali možda ti ne možeš da bežiš. Razmisli i o tome.“ Njegove žute oči kao da su gledale unutra. Zvučao je umorno. „Ponekad ne možeš da bežiš.“ A onda i on ode.

Rand ostade da kleči, gledajući barjak raširen na tlu. „Pa, ponekad možeš da bežiš“, promrmlja. „Samo, možda mi je ovo dala da bi me naterala u beg. Možda me nešto čeka ako pokušam. Neću uraditi kako ona hoće. Neću. Zakopaću ga na licu mesta. Ali rekla je da će mi možda život zavisiti od njega“, a Aes Sedai nikada otvoreno ne lažu...“ Ramena mu se iznenada zatresoše od tihog smeha. „Sada pričam sam sa sobom. Možda zaista već počinjem da ludim.“

Kada se vratio u logor, nosio je barjak ponovo umotan u platno, ali vezan čvorovima daleko neurednijim od Moiraininih.

Svetlost je počela da slabi i senka ruba pokrila je polovinu udoline. Vojnici su se spremali za spavanje, svi s konjima pored sebe i kopljima kraj ruke. Met i Perin su legli kraj svojih konja. Rand ih tužno pogleda, a onda ode do svog pastuva, koji je stajao tamo gde ga je ostavio, i povede ga do suprotne strane udoline, gde se Hurin pridružio Loijalu. Ogijer je odustao od čitanja i dugim kamišem svoje lule pratio neke tragove na poluukopanom kamenu na kome je sedeo.

Hurin ustade i načini polupoklon pred Random. „Nadam se da nemaš ništa protiv da zanoćim ovde, lord... uh... Rande. Samo sam slušao Graditelja.”

„Tu si, Rande”, reče Loijal. „Znaš, mislim da je ovaj kamen nekada bio obrađen. Vidiš, nagrizlo ga je vreme, ali izgleda kao deo nekog stuba. A ima i znakova. Ne mogu tačno da ih razaznam, ali nekako mi deluju poznato.“

„Možda ćeš ujutru moći bolje da ih vidiš“, odgovori Rand. Skide bisage s konja. „Prijaće mi tvoje društvo, Hurine.“ Prijaće mi društvo bilo koga ko me se ne boji. Pitam se koliko će to trajati?