Prebacio je sve u jednu bisagu – košulje, pantalone i vunene čarape. Pribor za šivenje, kutiju s kresivom, limeni tanjir i čašu, kutiju od zelen-drveta s nožem, kašikom i viljuškom, suvo meso i dvopek, i sve ostale putničke potrepštine – a onda nabio u platno umotan barjak u ispražnjenu bisagu. Bila je prepuna. Jedva je uspeo da je zakopča. Ali i druga je sada bila prepuna. Moraće da posluži.
Loijal i Hurin su izgleda osetili kako je raspoložen i prepustili ga tišini dok je rasedlavao Riđana. Istimario je velikog pastuva šakama trave, a onda ga ponovo osedlao. Odbio je njihovu ponudu da večera. Činilo mu se da u tom trenutku ne bi mogao da svari ni najlepši obrok. Sva trojica legli su tu, pored kamena. Smotana ćebad bila su im jastuci, a plaštovi pokrivači.
U logoru je sada zavladala tišina, ali Rand je ostao budan i pošto je pao mrak. Um mu je lutao. Barjak.
Iscrpljen, konačno pade u san, a s njim, neprizvana, okruži ga praznina, trepereći nemirnim sjajem koji mu je uznemiravao snove.
Padan Fejn gledao je ka severu, u noč, preko jedine vatre u svom logoru. Ukočeno se smešio, ali oči mu se nisu smejale. I dalje je o sebi mislio kao o Padanu Fejnu – Padan Fejn bio je njegova srž – ali promenio se, i bio je svestan toga. Sada je znao mnogo, više no što bi bilo ko od njegovih starih gospodara mogao i da posumnja. Bio je Prijatelj Mraka davno pre no što ga je Ba’alzamon pozvao i naredio mu da prati trojicu mladića iz Emondovog Polja, izvlačeći ono što je znao o njima, izvlačeći suštinu iz njega i ispunjavajući ga njome, tako da je mogao da ih
Fejn duboko udahnu i dotače bodež rubinskog balčaka za pojasom. I to je došlo iz Šadar Logota. Bilo je to jedino oružje koje je nosio, koje mu je trebalo; kao da je bilo deo njega. Sada se osećao celim. Jedino je to bilo bitno.
Pogledao je oko vatre. Dvanaest Prijatelja Mraka, koliko ih je ostalo, šćućurili su se na jednoj strani. Njihova nekada lepa odeća bila je izgužvana i prljava. Piljili su ne u vatru, već u njega. Na drugoj strani čučali su njegovi Troloci. Njih dvadeset. Previse ljudske oči na njihovim ljudskim licima unakaženim životinjskim gubicama pratile su svaki njegov pokret kao kad miševi gledaju mačku.
Isprva je bilo naporno. Svakog jutra budio se s osećajem da nije potpun, samo da bi otkrio da Mirdraal ponovo zapoveda, besni i zahteva da podu na sever, u Pustoš, do Šajol Gula. Ali malo-pomalo, te jutarnje slabosti bivale su sve krače, sve dok... Sečao se težine čekića u ruci, zabijanja klinova, i nasmešio. Ovoga puta i oči su mu se smejale od radosti i slasti koju mu je pričinjavalo to sećanje.
Tada oslušnu plač iz tame. Osmeh mu izblede.
Pogleda kratko u Troloke. Svi su bili skoro dvostruko viši od njega i dovoljno jaki da ga jednom rukom smrve, ali ipak ustuknuše, i dalje čučeći. „Pobijte ih. Sve. Možete da se nahranite, ali načinite gomilu od svega preostalog – da naši prijatelji nađu. Glave stavite na vrh. Samo, uredno.“ Nasmeja se, ali naglo prestade. „Smesta!“
Troloci potrčaše, isukavši srpolike mačeve i podigavši nazubljene sekire, Trenutak kasnije od vezanih seljana začuše se krici i vrištanje. Molbe za milost i dečji vrisci behu presečeni tupim udarcima i neprijatnim mljackavim zvucima, kao kad pucaju dinje.
Fejn okrenu leđa toj kakofoniji da pogleda svoje Prijatelje Mraka. I oni su bili njegovi, telom i dušom. Ako im je duše ostalo. Svi su bili zaglibljeni koliko i on, pre no što je pronašao izlaz. Niko od njih nije imao kuda, sem da ga sledi. Gledali su ga bojažljivo, molećivo. „Mislite da će ogladneti pre no što pronađemo drugo selo ili farmu? Moguće. Mislite da ću ih pustiti da uzmu neke od vas? Pa, možda jedno ili dvoje. Više nema suvišnih konja.“
