Veliki lov полностью

„Očigledno je u blizini“, odgovori Verin, nakrivivši glavu. „Ali sledeči korak?“, slegnu ramenima. „Vidiš, dete, što više pokušavaš da dotakneš Istinski izvor, što više pokušavaš da usmeravaš Jednu moć, postaje sve lakše da to odista i uradiš. Da, u početku se pružaš ka Izvoru i najčešće zagrabiš prazan vazduh. Možda i dodirneš saidar, ali čak i kada osetiš Jednu moć kako teče kroz tebe, otkriješ da ništa ne možeš s njom. Ili učiniš nešto, a to ne bude ono što si nameravala. U tome leži opasnost. Obično, uz obuku i usmeravanje – devojku usporava i strah – sposobnost da se dotakne Izvor i sposobnost da se usmerava Moć dođu zajedno. Ali ti si počela da pokušavaš, a nisi imala nikoga da te nauči kako da kontrolišeš ono što činiš. Znam da misliš kako nisi daleko odmakla, i zaista je tako, ali ti si kao neko ko je naučio kako da trči uzbrdo – barem ponekad – a da nije naučio kako da se spusti nizbrdo, ili da hoda. Pre ili posle pašćeš ako ne naučiš i ostalo. Sad, ne pričam o nečemu nalik na ono što se dešava nekom sirotom muškarcu kad počne da usmerava – nećeš poludeti, nećeš umreti, ne sa sestrama da te uče i vode – ali šta možeš učiniti a da to nisi nameravala, nesrečnim slučajem?“ Na trenutak Verinin pogled posta usredsređen. Na trenutak, činilo se da je pogled Aes Sedai obuhvatio Egvenu i Ninaevu oštro kao Amirlinin. „Tvoje urođene sposobnosti su snažne, dete, i bivaće sve snažnije. Moraš naučiti da vladaš njima pre no što se ozlediš, ili povrediš nekog drugog, ili mnoštvo ljudi. To je Moiraina pokušavala da te nauči. To je ono u čemu ću ja noćas pokušati da ti pomognem. Pomagače ti po jedna sestra svake noći sve dok te ne isporučimo u Serijamine sposobne ruke. Ona je Nadzornica polaznica.“

Egvena pomisli: Da li zna za Randa? Nije moguće. Da je makar i posumnjala, nikada mu ne bi dozvolila da napusti Fal Daru. Ali bila je sigurna da joj se nije pričinilo ono što je videla. „Hvala ti, Verin Sedai. Pokušaću.“

Ninaeva graciozno ustade. „Sešću pored vatre i ostaviti vas dve nasamo.“

„Trebalo bi da ostaneš”, reče Verin. „Dobro bi ti došlo. Sudeći po onome što mi je Moiraina ispričala, trebalo bi ti samo malo obuke pa da postaneš Prihvaćena.”

Ninaeva se na trenutak zamisli pre no što odlučno odmahnu glavom. „Hvala na ponudi, ali mogu da čekam do Tar Valona. Egvena, ako ti budem trebala, biću...”

„Po svim merilima”, preseče je Verin, „ti si odrasla žena, Ninaeva. Obično, što je polaznica mlađa, to je uspešnija. Ne toliko zbog obuke, već zbog toga što se od polaznice očekuje da učini šta joj se kaže kad joj se kaže, i to bez pitanja. To ima pravu svrhu tek kada sama obuka dosegne određenu tačku – tada bi oklevanje u pogrešno vreme, ili sumnja u ono što ti je rečeno, mogla da dovede do tragičnih posledica – ali bolje je stalno primenjivati disciplinu. S druge strane, od Prihvaćenih se očekuje da preispituju, budući da se smatra da tada već dovoljno znaju šta da pitaju i kada. Šta ti se više sviđa?”

Ninaeva stegnu suknju i mršteći se ponovo pogleda platno koje je pokrivalo ulaz. Naposletku, kratko klimnu i nanovo sede. „Pretpostavljam da bih i mogla”, odgovori.

„Dobro”, reče Verin. „Sad, tebi je ovo već poznato, Egvena, ali zbog Ninaeve preći ćemo to korak po korak. S vremenom, radićeš to ne razmišljajući – brže no što možeš da pomisliš – ali najbolje je da sada idemo polako. Molim te, zatvori oči. Bolje je ako te u početku ništa ne ometa.” Egvena sklopi oči. Nastade trenutak tišine. „Ninaeva”, kaza Verin, „molim te, sklopi oči. Biće zaista bolje.” Još jedna pauza. „Hvala ti, dete. Sad, morate da se ispraznite. Očistite svoje misli. Samo vam je jedno na umu. Pupoljak. Samo to. Samo pupoljak. Možete jasno da ga vidite. Možete da ga namirišete. Možete da ga osetite. Svaku žilicu svakog lista, svaki prevoj svake latice. Možete da osetite njegov sok kako teče. Osetite ga. Spoznajte ga. Postanite on. Vi ste isto što i pupoljak. Vi ste jedno. Vi ste pupoljak.”

Njen glas nastavio je da bruji hipnotički, ali Egvena nije više slušala. I ranije je radila tu vežbu, s Moirainom. Bila je spora, ali Moiraina je rekla da će vežbom postati brža. U sebi je bila ružin pupoljak. Crvene latice behu čvrsto savijene. A onda, pojavi se još nešto. Svetlost. Svetlost koja je obmotala latice. Lagano, one se otvoriše, okrenuvši se ka svetlosti, upijajući je. Ruža i svetlost behu jedno. Egvena i svetlost postadoše jedno. Osećala je kako najtanja nit svetlosti prolazi kroz nju. Posegla je za još, napregla se...

U trenutku svega nestade, i ruže i svetla. Moiraina je takođe rekla da to ne može biti prisilno. Uzdahnuvši, otvori oči. Ninaevino lice beše sumorno. Verinino smireno.

„Ne možeš da nateraš to da se dogodi“, govorila je Aes Sedai. „Moraš dopustiti da se desi. Moraš se predati Moći pre no što budeš mogla da je kontrolišeš.“