Bilo je dosta putnika na putu: kola i taljiga, konjanika i pešaka. Putovali su sami i u družinama, kao karavan trgovačkih kola ili tuce konjanika. Put nije bio zakrčen, a često nije bilo ničeg na vidiku, sem skoro ogolelog drveća koje je pratilo tvrdo nabijeni put. Ali bilo je svakako više putnika no što je Rand ikada video u Dve Reke.
Većina ih je putovala kao i oni — istočno, prema Kaemlinu. Ponekad bi se vozili u kolima nekog farmera nakratko, milju ili pet, ali najčešće su pešačili. Konjanike su izbegavali; ako bi uočili makar ijednog jahača u daljini, sklonili bi se žurno s puta dok on ne bi prošao. Niko nije nosio crni plašt, a Rand nije ni mislio da bi im Sen dozvolila da je primete, ali nisu imali razloga da nepotrebno rizikuju. U početku plašili su se samo Poluljudi.
Prvo selo posle Belog Mosta toliko je ličilo na Emondovo Polje da je Rand usporio korak kada ga je video. Gledao je visoke slamnate krovove, domaćice u keceljama koje su tračarile preko ograda, decu koja su se igrala na seoskoj poljani. Ženama su puštene kose padale po ramenima, a i druge sitnice su se razlikovale. Ali sve skupa podsećalo je na dom. Krave su pasle na livadi, a gusko se gegale važno prelazeći put. Deca su se valjala smejući se, u prašini gde je trava potpuno nestala. Nisu se čak ni osvrnula kada su Rand i Met prošli pored njih. I to je bila jedna od razlika: stranci ovde nisu bili ništa neobično. Njih dvojicu niko nije ni zagledao. Seoski psi podigli su samo glave da onjuše vazduh dok su on i Met prolazili, i nisu se ni pomakli.
Spuštalo se veče dok su išli kroz selo, i on je osetio ujed nostalgije dok su svetla počela da se pale u prozorima.
Met ga povuče za rukav, ali on se otrže i zagleda u kuće. Nije želeo da stane, ali želeo je da gleda i da se seća.
Met ga ponovo povuče. Lice mu je bilo upalo, a koža oko očiju i usta bleda. „Hajde“, mrmljao je Met. „Hajde.“ Posmatrao je selo, kao da je pretpostavljao da se tu nešto krije. „Hajde. Ne možemo još da stanemo.“
Rand se okrenu ukrug, pogledavši čitavo selo, i uzdahnu. Nisu bili mnogo daleko od Belog Mosta. Ako je Mirdraal mogao da prođe neprimećen preko zidova Belog Mosta, ne bi mu predstavljalo nikakvu teškoću da pretraži ovo seoce. Dopustio je da ga Met odvuče u njive van sela, sve dok kuće pokrivene slamom nisu ostale za njima.
Noć je pala pre no što su pronašli mesto na mesečini, pod nekim žbunjem na kome je još bilo uvelog lišća. Napili su se hladne vode iz plitkog potočića koji je tekao nedaleko od njih i šćućurili se na zemlji, umotani u svoje ogrtače, ne upalivši vatru. Vatra je mogla da se vidi; bolje da im bude hladno.
Rand se često budio, mučen sećanjima. Mogao je svaki put da čuje Metovo mrmljanje i prevrtanje u snu. Nije sanjao, koliko je mogao da se seti, ali nije ni spavao dobro.
To nije bila jedina noć u kojoj su se samo svojim ogrtačima štitili od vetra, a ponekad i od hladne kiše. Nije bio jedini obrok koji se sastojao samo od hladne vode. Imali su zajedno dovoljno novca za nekoliko toplih jela u nekoj gostionici, ali prenoćište bi koštalo suviše. Sve je bilo skuplje nego u Dve Reke, a još više s ove strane Arinela nego u Baerlonu. Ono malo preostalog novca moralo je da se čuva za slučaj neke nevolje.
Jednog popodneva, Rand je spomenuo prodaju bodeža s rubinom u balčaku dok su išli niz put, trbuha isuviše praznih da bi krčali. Sunce je bilo nisko i slabo„ a na vidiku nije bilo ničega gde bi mogli da provedu noć, sem još žbunja. Tmurni oblaci koji su se sakupili iznad njih obećavali su kišnu noć. Nadao s da će imati sreće; možda će biti samo ledena kišica.
Produžio je nekoliko koraka dalje pre no što je shvatio da se Met zaustavio. I on se zaustavi, mrdajući prstima u čizmama. Barem su mu stopala bila topla. Opustio je kaiševe preko ramena. Njegovo ćebe i zavežljaj od Tomovog plašta nisu bili teški, ali čak i nekoliko funti bilo je preteško posle milja pređenih praznog stomaka. „Šta je bilo, Mete?“, obrati mu se.
