Da je tu imala srce, ono bi tuklo kao pomahnitali bubanj. Nije pomislila da su je videle, ali šta su, tako joj Svetlosti, one radile
Veliki zvezdani okean tame kovitlao se oko nje i naizgled kretao dok je ona nepomično stajala. Kao riba u vodi tog okeana, plivala je sigurno, bez stvarne potrebe da misli o tome, baš kao što ni riba ne bi mislila o torne. Ta treperava svetla bili su snovi, svi snovi svih ljudi sveta. Svih svetova, mesta koja nisu bila sasvim ista kao svet koji je poznavala, svetova koji ni najmanje nisu ličili na njega. Verin Sedai joj je prva rekla za njih, Mudre su joj potvrdile da je tako, a i ona sama je povremeno videla ponešto, zavirujući, u šta jednostavno nije mogla da poveruje, čak ni u snu. Nisu to bili košmari – oni kao da su uvek bili obasjani crvenilom, plavetnilom ili mutnim sivilom nalik na duboke senke – ali tamo je bilo nemogućih stvari. Bolje da ih izbegava; ona očito ne pripada tim svetovima. Zavirivanje u takav san bilo je kao da je najednom okružena slomljenim ogledalima, gde se sve obrće i ne može da se razazna šta je gore, a šta dole. Dobijala je od toga želju da isprazni želudac, a ako ga već tu nije imala, učiniće to kada kroči natrag u svoje telo. Povraćanje nije baš prijatan način da se čovek probudi.
Sama je naučila ponešto, pored onoga čemu su je naučile Mudre, čak se zaputila tamo kuda bi joj one zabranile da ide. A opet... Nije nimalo sumnjala da bi saznala više, mnogo više, da ima šetača kroz snove da joj gleda preko ramena. Time što su joj rekle da je to još preopasno i sasvim zabranjeno istovremeno su predlagale da treba to da proba. Pošto je odavno prevazišla jednostavne stvari, koje je lako razotkrila – pa, ne baš lako, nikad lako – došla je do tačke kada je sledeči korak mogla da osmisli sama, ali to su bili koraci koje su šetači kroz snove, Mudre, preduzele odavno. Mogle su je za jednu noć, za jedan sat naučiti onome za šta je njoj trebalo mesec dana. Kada zaključe da je spremna. Tek tada. Jedilo ju je to, kad je samo želela da uči. Da nauči sve. Odmah.
Sva su svetla izgledala istovetno, a opet je naučila da raspoznaje nekoliko njih. Kako – nije znala i to ju je beskrajno sekiralo. Čak ni Mudre nisu to znale. Opet, kada bi jednom prepoznala koji san pripada kojoj osobi, mogla je da ponovo pronađe san te osobe kao što strela pronalazi metu, pa sve da je ta osoba otišla i na drugi kraj sveta. Ta svetlost je bila Berelajn, Prva od Majena, žena koju je Rand zadužio da upravlja Kairhijenom. Posle zavirivanja u Berelajnine snove Egvena se osećala neprijatno. Oni se obično nisu razlikovali od snova ma koje druge žene – ma koje žene jednako zainteresovane za moć, politiku i najnoviju modu – ali Berelajn je ponekad sanjala muškarce, čak i muškarce koje je Egvena poznavala, na način koji je Egvenu terao da pocrveni kad bi se toga setila.
A onaj pomalo zamućeni sjaj tamo, to je Rand, i njegovi snovi zaštićeni tkanjem saidina. Umalo se nije zaustavila – srdilo ju je to što nešto nevidljivo ili neopipljivo može da je kao kameni zid spreči da zaviri – ali umesto toga je dozvolila da prođe. Nije je privlačila još jedna jalova noć.
Ovo mesto je izvrtalo daljinu isto kao što je Tel’aran’riod činio s vremenom. Rand je spavao u Kaemlinu, osim ako nije skoknuo do Tira, i ona je baš želela da sazna kako to čini, ali jedva nešto dalje od njegovog sna Egvena je prepoznala još jedno svetlo. Bair, u Kairhijenu, stotinama liga od Randa; gde god Rand bio, znala je sa sigurnošću da ove noči nije u Kairhijenu.
