Namrštila se – ili bi učinila to> samo da je imala lice. Jedno od tih svetala izgledalo je... Ne baš poznato; nije ga prepoznala. Ali kao da ju je...privlačilo. Kuda god bi joj se pogled pomerio, vratio bi se toj istoj iskričavoj tačkici.
Možda je ponovo mogla pokušati da pronađe Salidar. To znači da treba da sačeka da Ninaeva i Elejna napuste Tel’aran’riod – naravno, njihove snove je prepoznavala na prvi pogled; i u snu, pomislila je uz nemi kikot – a dosad je desetak pokušaja da pronađe Salidar donelo jednak rezultat kao i pokušaj da prođe kroz zaštitu oko Randovih snova. Udaljenost i mesto ovde nisu imali nikakve veze ni sa čim u svetu jave; Amis je rekla da ovde ne postoji ni udaljenost ni mesto. S druge strane, bilo je to jednako dobro kao i ma koji...
Zapanjila se kada je tačkica kojoj se njen pogled neprestano vraćao zalebdela prema njoj, nadimajući se sve dok se ono što je najpre bilo daleka zvezda uskoro nije pretvorilo u pun beli mesec. U njoj se upali varnica straha. Dodirivanje sna, zavirivanje u njega, bilo je lako – prst na površini vode, dodir toliko lak da se voda diže do prsta, ali površina nije narušena – a opet je sve to trebalo da bude njoj na volju. Šetač kroz snove traga za snom; nije se događalo obrnuto. Poželela je da se san udalji, voljom pokušala da pomeri zvezdano polje. Pomerilo se samo to jedno svetio, raširivši se tako da joj je celo vidno polje bilo ispunjeno belim sjajem.
Mahnito se upinjala da se udalji. Bela svetlost. Samo bela svetlost, koja ju je gutala...
Ona trepnu, zureći zaprepašćeno. Oko nje se protezala šuma velikih belih stubova. Većinom su bili nejasni, mutni, naročito oni udaljeni, ali oštar i stvaran bio je Gavin, koji je trčao po belo popločanom podu prema njoj, u zelenom kaputu, s mešavinom nespokojstva i olakšanja na licu. U svakom slučaju, lice je podsećalo na Gavinovo. Gavin možda i nije tako zgodan kao njegov polubrat Galad, ali je ipak naočit muškarac, a opet mu je lice izgledalo... obično. Pokušala je da se pomeri i nije to mogla, uopšte. Lice joj je bilo pripijeno uz jedan stub, a ručni zglobovi lancima vezani iznad glave.
Ovo mora da je Gavinov san. Od svih tih bezbrojnih tačaka svetla, ona je stala kraj njegove. I nekako bila uvučena unutra. Kako se to dogodilo mogla je da se pita kasnije. Sada je želela da zna zbog čega bi on sanjao da ju je zarobio. Odlučno se u mislima usredsredila na istinu. Ovo je san, tuđi san. Ono je što jeste, a ne ono što on želi da ona bude. Ništa tu nije prihvatala kao stvarnost. Ništa je tu nije zaista doticalo. Te istine ponavljale su joj se u glavi kao napev. Zbog toga joj je bilo teško da misli na ma šta drugo, ali sve dok se bude čvrsto držala njih, moći će da rizikuje da tu ostane. Ili makar dovoljno dugo da ustanovi kakve se to čudne zamisli kotrljaju glavom tog čoveka. Da je drži u zarobljeništvu!
Odjednom se na podnim pločama rascveta ogroman plamen i pokulja jetki žuti dim. Iz tog pakla iskorači Rand, u zlatom vezenoj crvenoj odeći, kao kralj, okrenut prema Gavinu, a vatra i dim iščeznuše. Samo što je sve to jedva ličilo na Randa. Pravi Rand bio je jednako visok i krupan kao Gavin, ali ovaj lik je nadvisio Gavina za glavu. Lice je tek donekle podsećalo na Randovo, grublje i oštrije nego što bi trebalo da bude, hladno lice ubice. Taj čovek se podrugljivo osmehivao. „Nećeš je dobiti" zarežao je.
„Nećeš je zadržati", odgovori Gavin mirno i najednom su oba muškarca držala mačeve.
Egvena zinu. Nije to nju Gavin zarobio. Sanjao je da je spasava! Od Randa! Došlo je vreme da ostavi to bezumlje za sobom. Usredsredila se na to da bude
Mačevi se sudariše sa zveketom i dva čoveka započeše smrtonosni ples. Ili bi makar bio smrtonosan da posredi nije san. Sve su to besmislice. Da sanja mačevanje, od svega mogućeg. I ovo nije košmar; sve je izgledalo normalno, mada zamućeno, i nije bilo preplavljeno bojama. „Muškarčevi snovi su lavirint koji ni on sam ne poznaje", rekla joj je jednom Bair.
Egvena sklopi oči, usmerivši sve misli. Napolje. Bila je napolju i gledala unutra. U njenoj glavi nije bilo mesta ni za šta drugo. Napolju, zagledana unutra. Napolju, zagledana unutra. Napolju!
Ponovo je otvorila oči. Borba je dosegla vrhunac. Gavinovo sečivo zarilo se u Randove grudi, i kada je Rand klonuo, čelik se oslobodio i zamahnuo u blistavom luku. Randova glava zakotrljala se po podu gotovo sve do njenih nogu; zaustavila se zureći u nju. U grlu joj je nabubrio krik pre nego što je stigla da ga uguši. San. Samo san. Ali te mrtve izbuljene oči izgledale su sasvim stvarno.
Onda se Gavin nađe pred njom, sa mačem ponovo u kanijama. Randove glave i tela više nije bilo. Gavin posegnu za okovima koji su je držali, a onda iščeznuše i oni.
„Znala sam da ćeš doći" prodahtala je i trgla se. Ona je svoja! Ne sme da se prepusti ovome, ni na tren, inače će zaista biti sasvim zarobljena.
