Gavin je s osmehom uze u naručje. „Drago mi je što si znala", reče on. „Došao bih ranije da sam mogao. Nisam smeo tako dugo da te ostavim u opasnosti. Možeš li mi oprostiti?“
„Tebi mogu oprostiti sve.“ Sada su tu bile dve Egvene, jedna zadovoljno ušuškana u Gavinovom naručju dok ju je on nosio hodnikom palate oivičenim živopisnim tapiserijama i velikim ogledalima u ukrasnim pozlaćenim okvirima, a druga u njenoj glavi.
Ovo je postalo ozbiljno. Koliko god da se usredsredila na to da bude napolju, ostajala je tu i gledala kroz oči svoje dvojnice. Žurno je ugušila u sebi radoznalost zbog toga što je Gavin sanja. Takva vrsta zanimanja je opasna. Nije htela da prihvati ništa od toga! Ali ništa se nije promenilo.
Hodnik je izgledao sasvim stvarno tamo gde bi pogledala, iako je ono što je videla krajičkom oka i dalje izgledalo mutno. Pažnju joj je privukao sopstveni odraz koji je načas opazila u jednom ogledalu; morala je da se izvije i zagleda tamo u prolazu, ali ona je bila samo putnica u glavi žene iz Gavinovih snova. Žena čiji je odraz ugledala bila je ona – nije bilo niti jedne crte za koju je mogla da kaže da se iole razlikuje od njenog stvarnog lica – ali celina je nekako bila... Prelepa, to je bila jedina reč. Zapanjujuće. Zar je Gavin tako vidi?
Ne! Dosta ljubopitljivosti! Napolje!
Između dva koraka, hodnik se pretvorio u breg prekriven divljim cvećem, čiji se opojni miris osećao u blagom lahoru. Stvarna Egvena se trže u mislima. Je li ona to uradila? Pregrada između nje i ove druge se stanjila. Besno se usredsredila. To nije stvarno; odbijala je da to prihvati; ona je svoja. Napolje. Želela je da bude napolju, da gleda unutra.
Gavin je blago položi na plašt raširen na padini, kako to već biva sa snovima. Dok je klečao kraj nje, uklonio joj je pramen kose s obraza i prešao prstom do kutka njenih usana. Bilo joj je teško da se usredsredi. Možda nije imala kontrolu nad telom u kojem se nalazila, ali osećala je šta ono radi, i činilo joj se da Gavinovi prsti nekako izazivaju varnice.
„Moje srce je tvoje,“ izgovorio je tiho, „moja duša, sve.“ Plašt mu je sada bio skerletan, sa kitnjasto vezenim zlatnim listovima i srebrnim lavovima. Mahao je rukama, dodirivao glavu ili srce. „Kad mislim na tebe, u meni nema mesta ni za jednu drugu misao. Tvoj miris ispunjava mi um i pali krv. Srce mi tuče toliko da ne bih čuo ni da se svet raspukne. Ti si moje sunce, mesec i zvezde, nebo i zemlja, draža od života, daha ili...“ On naglo zaćuta, iskrivivši lice. „Pričaš kao budala", promrmlja za sebe.
Egvena bi se usprotivila toj tvrdnji samo da je imala ikakvu vlast nad glasnim žicama. Bilo je veoma lepo čuti takve reči, sve i da su malčice preterane. Samo malčice.
Kada je iskrivio lice, osetila je popuštanje, ali
Gavin je blago položi na plašt raširen na padini, kako to već biva sa snovima. Dok je klečao kraj nje, uklonio joj je pramen kose s obraza i prešao prstom do kutka njenih usana. Bilo joj je teško da se usredsredi. Možda nije imala kontrolu nad telom u kojem se nalazila, ali osećala je šta ono radi, i činilo joj se da Gavinovi prsti nekako izazivaju varnice.
Ne! Ne sme dozvoliti sebi da prihvati bilo koji deo tog sna!
Na licu mu se čitao bol, a kaput mu je bio tamnosiv. Šake su mu počivale na kolenima, stisnute u pesnice. „Nemam prava da ti se obraćam onako kako bih želeo“, reče on kruto. „Moj brat te voli. Znam da je Galad izludeo od straha za tebe. On je Beli plašt makar upola zbog toga što smatra da su te Aes Sedai zloupotrebile. Znam da on...“ Gavin čvrsto zatvori oči. „O, Svetlosti, pomozi mi!“, zastenja.
Gavin je blago položi na plašt raširen na padini, kako to već biva sa snovima. Dok je klečao kraj nje, uklonio joj je pramen kose s obraza i prešao prstom do kutka njenih usana.
Ne! Gubila je i ono malo kontrole! Mora da izađe!
„Volim te“, reče on s oklevanjem. Ponovo u zelenom kaputu, i dalje manje zgodan nego što je zaista bio, čupnuo je jedno dugme pre nego što je pustio da mu ruka padne. Pogledao ju je kao da se plaši onoga što će ugledati na njenom licu, krijući to, ali ne naročito dobro. „Nikada to nisam rekao nijednoj ženi, niti poželeo da kažem. Ne možeš ni da zamisliš koliko mi je teško da ti to kažem. Iako želim to“, nadoda žurno, zamahnuvši prema njoj, „ali reći to bez podstreka isto je kao kada bih bacio mač u stranu i razgolitio prsa pred sečivom. Ne kažem da mislim kako bi ti – Svetlosti! Ne umem ovo da kažem valjano. Ima li ikakvih izgleda da bi ti... možda... s vremenom... počela da osećaš... naklonost... prema meni? Nešto... jače od prijateljstva?“
