„Tikvane slatki”, nasmeja se ona tiho. „Volim te.“ To
Dok je sedela na hoklici pod mutnom mesečinom, Ninaeva je potiskivala zev zglavcima šake i treptala očima koje kao da su joj bile pune peska. Ovo će da upali, kako da ne. Zaspaće čim se pozdravi s Teodrin, ako ne i pre toga! Brada joj pade, i ona se trže i ustade. Hoklica pod njom kao da se okamenila – tur joj je utrnuo – ali ta neprijatnost očito više nije bila dovoljna. Možda bi bilo dobro da prošeta napolju. Ispruženih ruku, napipala je put do vrata.
Kroz noć se najednom prolomi daleki krik, i istog trena je hoklica jako udari u leđa i obori uz gruba vrata, tako da je i sama zapanjeno kriknula. Omamljena, zurila je u stolicu, koja je sada ležala postrance na podu, sa jednom iskrivljenom nogarom.
„Šta bi?“, viknu Elejna, uspravivši se na postelji.
Salidarom se razlegoše novi krici i povici, neki i iz njihove kuće, a odasvud kao da je dopirala nejasna tutnjava i zveket. Ninaevin prazan krevet začegrta, pa kliznu za stopu po podu. Elejnin poskoči i umalo je ne zbaci.
„Mehur zla.“ Ninaeva je bila zapanjena hladnoćom sopstvenog glasa. Nije bilo nikakve svrhe da skače unaokolo i mlatara rukama, ali u sebi je činila baš to. „Moramo probuditi sve koji još spavaju.“ Nije znala kako je iko mogao spavati usred sve te buke, ali takvi su mogli umreti za tili čas.
Ne sačekavši odgovor, ona pohita napolje i otvori sledeća vrata niz hodnik – pa se saže pred belim umivaonikom, koji polete tačno onuda gde joj je maločas bila glava i tresnu u zid iza nje. Tu sobu su delile četiri žene, u dva kreveta nešto šira od njihovih. Sada je jedan krevet ležao naopako, s nogama u vazduhu, a dve žene su pokušavale da ispužu ispod njega. Na drugom su se Emara i Ronela, još jedna Prihvaćena, bacakale i gušile, čvrsto uvijene u sopstvenu posteljinu.
Ninaeva dograbi prvu ženu ispod prevrnutog kreveta, mršavu služavku po imenu Mulinda, koja je zijala u nju, pa je gurnu prema vratima. „Idi! Probudi sve koji u kući još spavaju i pomozi svima kojima možeš! Idi!“ Mulinda pođe, saplićući se, a Ninaeva povuče njenu uzdrhtalu družbenicu iz postelje na noge. „Pomozi mi, Satina. Pomozi mi s Emarom i Ronelom.“
Možda je drhtala, ali bucmasta žena je klimnula glavom i dala se s voljom na posao. Naravno, bilo je potrebno samo da razvije čaršav. On kao da je bio živ, poput loze koja se steže da zdrobi sve pod sobom. Ninaeva i Satina jedva su ga odvojile od grla druge dve žene; onda bokal poskoči sa nosača umivaonika i razbi se o tavanicu. Satina poskoči i pusti čaršav, koji se ote iz Ninaevinih ruku i vrati pravo natrag gde je do maločas bio. Dve žene su se sve slabije otimale; jedna je zakrkljala, dok se druga uopšte nije oglašavala. Čak i na ono malo mesečine što je dopiralo kroz prozor, lica su im izgledala otekla i potamnela.
Dograbivši ponovo čaršav obema rukama, Ninaeva se otvori za saidar i ne nađe ništa.
Čaršav se najednom ponovo s trzajem ote iz njenih ruku, ali umesto da se još jednom obavije oko Emare i Ronele, polete na drugu stranu toliko jako da su se one stumbale jedna preko druge, bezmalo kao na vrtešci dok se odvijao. Primetivši Elejnu na vratima, Ninaeva zatvori usta škljocnuvši zubima. Čaršav je visio s tavanice. Moč. Naravno.
„Svi su budni” reče Elejna, pruživši joj odoru. Već je jednu navukla preko svoje bluze. „Nekoliko modrica i ogrebotina, jedna ili dve gadne posekotine koje bi trebalo pogledati kada bude vremena, i mislim da će
Ninaeva se namršti na odoru koju je držala. Nije ni čudo da im se vrti u glavi, kad su se tako obrtale, kao čigre. Svetlosti, bila je potpuno beskorisna. Uletela je tako kao budala da preuzme komandu. Bez Moći je bila naprosto beskorisna.
„Ninaeva, možeš li mi pomoći?“ Elejna je držala uspravno Emaru, koja se povodila, dok je Satina gotovo nosila Ronelu prema vratima. „Mislim da će se Emara ispovraćati, i bolje je da to uradi napolju. Mislim da su noćne posude porazbijane.“ Po smradu bi se reklo da je bila u pravu. Grnčarija je strugala po podu, u pokušaju da se izvuče ispod prevrnutog kreveta.
