Berelajn lice postade napetije, a glas oštriji dok je obilazila oko stola da uzme ovaj ili onaj svežanj papira, dok je raspravljala o tome šta Kairhijen mora da kupi, a šta može sebi da priušti, šta mora da proda sada, a šta će morati za šest meseci, godinu dana. Naravno, u zavisnosti od vremenskih prilika. Toga se dotakla kao da nije važno, mada je Randu postrance uputila pogled koji je govorio da on, ako je već Ponovorođeni Zmaj, i ako postoji ikakav način da spreči vrućinu, treba i da ga pronađe. Rand ju je video kao neodoljivu zavodnicu, video ju je uplašenu, prkosnu, do krajnosti nadmenu, ali nikada takvu. Izgledala je kao sasvim druga žena. Pućkajući lulu na jednom od svojih jastuka, Ruark ju je razveseljeno posmatrao.
„...Ta tvoja škola možda bi mogla biti od koristi", reče ona namrštivši se nad dugačkim listom prekrivenim čitkim rukopisom, „kad bi prestali da smišljaju novotarije dovoljno dugo da naprave ono što su već smislili.“ Kucnula je prstom po usnama, namršteno zagledana ni u šta. „Kažeš da im dam zlata koliko zatraže, ali kad bi mi dozvolio da to zadržim dok zaista ne...“
Na vratima se pojavi Džalanino bucmasto lice – Aijeli izgleda nisu mogli da shvate kucanje – pa reče: „Došao je Mangin da razgovara sa Ruarkom i s tobom, Rande al’Tore.“
„Kaži mu da ću sa zadovoljstvom razgovarati s njim kasnije...“ Rand je uspeo toliko da izusti pre nego što ga je Ruark tiho prekinuo.
„Treba sada da razgovaraš s njim, Rande al’Tore.“ Lice poglavara klana izgledalo je ozbiljno; Berelajn je vratila dugačak papir na sto i zagledala se u pod.
„U redu onda", reče Rand polako.
Džalanina glava iščeznu i uđe Mangin. Viši od Randa, on je bio jedan od onih koji su prešli preko Zmajevog zida u potrazi za Onim Koji Dolazi Sa Zorom, jedan od šačice koja je zauzela Kamen Tira. „Pre šest dana ubio sam jednog čoveka", započe on bez uvoda, „drvoubicu, te moram znati imam li toh prema tebi, Rande al’Tore.“
„Prema meni?" reče Rand. „Možeš se braniti, Mangine; Svetlosti, znaš to do...“ Na trenutak je začutao, susrevši se sa sivim očima koje su bile trezvene, ali svakako ne i uplašene. Radoznale, možda. Ruarkovo lice nije mu govorilo ništa; Berelajn i dalje nije htela da ga pogleda u oči. „On te je napao, zar ne?“
Mangin malčice odmahnu glavom. „Video sam da zaslužuje smrt, pa sam ga ubio.“ Rekao je to nehajno; video je da su odvodi zapušeni, pa ih je očistio. „Ali ti si rekao da ne smemo ubijati krivokletnike osim u borbi, ili ako nas oni napadnu. Imam li sada toh prema tebi?“
Rand je pamtio šta je rekao...
„Imao je na sebi ono što nije smeo" odgovori Mangin.
„Šta je imao na sebi? Šta je to nosio, Mangine?“
Dodirnuvši levu podlakticu Ruark odgovori: „Ovo.“ Mislio je na Zmaja koji mu se svijao oko ruke. Poglavari klanova nisu ih često pokazivali, pa čak ni govorili o njima; gotovo sve vezano za te oznake bilo je skriveno velom tajne, a poglavari su rado ostavljali to tako. „Naravno, bilo je urađeno iglama i mastilom.“ Tetovaža.
„Pravio se da je poglavar klana?“ Rand shvati da traga za izgovorom...
„Ne", reče Mangin. „Pio je i razmetao se onim što nije smeo da ima. Vidim ti oči, Rande al’Tore.“ On se najednom isceri. „Ovo je zagonetka. U pravu sam što sam ga ubio, ali sada imam toh prema tebi.“
„Pogrešio si što si ga ubio. Ti znaš koja je kazna za ubistvo.“
„Uže oko vrata, kako to ovi mokrozemci rade.“ Mangin zamišljeno klimnu glavom. „Reci mi gde i kada; biću tamo. Neka bi danas pronašao vodu i hlad, Rande al’Tore.“
„Neka bi pronašao vodu i hlad, Mangine" reče mu Rand tužno.
„Pretpostavljam", reče Berelajn kada su se vrata za Manginom zatvorila, „da će on zaista dragovoljno doći na sopstveno vešanje. O, ne gledaj me tako, Ruarče. Ne mislim da ga osporavam, kao ni aijelsku čast.“
„Šest dana", zareža Rand okrenuvši se prema njoj. „Znali ste zbog čega je ovde, oboje. Šest dana je prošlo, a to ste prepustili meni. Ubistvo je ubistvo, Berelajn.“
Kraljevski se uspravila, ali zvučala je kao da se brani. „Nisam navikla na to da mi ljudi dolaze i saopštavaju kako su upravo počinili ubistvo. Prokleti đi’e’toh. Prokleti Aijeli i njihova prokleta čast.“ Te kletve zvučale su čudno iz njenih usta.
„Nemaš nikakvog razloga da se ljutiš na nju, Rande al’Tore", ubaci Ruark. „Mangin ima toh prema tebi, ne prema njoj. Niti prema meni.“
„On ima toh prema čoveku koga je ubio“, reče Rand hladno. Ruark je izgledao preneraženo. „Kada neko sledeći put počini ubistvo, ne čekajte mene. Primenite zakon!“ Tako možda neće ponovo morati da presudi čoveku koga poznaje i koji mu se dopada. Uradiće to ako bude morao. Znao je to, i rastužio se. U šta se to pretvorio?
