Mnogi drugi su takođe zakrčili ulice, Kairhijenjani u uobičajenoj jednoličnoj odeči i isto tako u pohabanim svetlim bojama onih koji su živeli u Forgejtu pre nego što je izgoreo, Tairenci za glavu viši od gomile, mada ne toliko visoki kao Aijeli. Volovske i konjske zaprege vijugale su kroz gužvu i uklanjale se s puta zatvorenim lakiranim kočijama i nosiljkama, ponegde i sa stegom kakve Kuće. Prodavci su oglašavali svoju robu s poslužavnika, a torbari sa kolica; svirači, akrobate i žongleri izvodili su svoje tačke na uličnim ćoškovima. I jedno i drugo su bile promene. Nekada je Kairhijen bio tih, miran, svuda osim u Forgejtu. Deo te trezvenosti se zadržao. Radnje su imale male table i roba nije bilo izložena napolju. A ako su bivši stanovnici Forgejta izgledali bučno kao i uvek, dok su se glasno smejali i vikali jedni na druge, svađali se na samoj ulici, drugi Kairhijenjani su ih i dalje posmatrali s izveštačenim gnušanjem.
Niko osim Aijela nije prepoznao gologlavog konjanika u srebrom vezenom plavom kaputu, mada bi poneko tu i tamo iz blizine ponovo pogledao u tkaninu pod njegovim sedlom. Zmajevo žezlo ovde nije bilo naročito poznato. Niko mu se nije uklanjao s puta. Rand je osećao da ga rastržu nestrpljenje i zadovoljstvo što se sve oči ne okreću prema njemu.
Škola se nalazila u palati milju daleko od Sunčeve palate, i nekada je pripadala izvesnom gospodaru Bartanesu, sada mrtvom i neožaljenom, velika hrpa kamenih kvadrata sa oštrim uglastim kulama i balkonima. Visoka kapija glavnog dvorišta bila je otvorena i kada je Rand ujahao, sačekala ga je dobrodošlica.
Idrijen Tarsin, koja je vodila školu, stajala je na širokim stepenicama na drugom kraju dvorišta, dežmekasta žena u običnoj sivoj haljini, dovoljno pravog držanja da izgleda za glavu viša nego što jeste. Nije bila sama. Desetine i desetine drugih tiskalo se na kamenim stepenicama, muškarci i žene u vuni češće nego u svili, mahom iznošenoj i retko ukrašenoj. Uglavnom stariji ljudi. Idrijen nije bila jedina sa više sedih nego crnih vlasi u kosi, a bilo ih je i bez crnih uopšte, i bez kose uopšte, mada je tu i tamo poneko mlado lice željno zurilo u Randa. To „mlado“ značilo je deset ili petnaest godina starije od njega.
Bili su to učitelji, u neku ruku, mada ovo i nije baš bila škola. Učenici su tu dolazili da uče – mladići i žene sada su zijali sa svakog prozora oko dvorišta – ali Rand je prevashodno želeo da okupi izvore znanja na jednom mestu. Malo-malo pa bi čuo koliko je toga izgubljeno u Stogodišnjem ratu i Troločkim ratovima. Koliko li je samo toga nestalo prilikom Slamanja sveta? Ako već treba ponovo da Slomi svet, smerao je da stvori mesta gde bi znanje moglo da se sačuva. Još jedna škola već je bila osnovana u Tiru, mada nedavno, a počeo je da traga za odgovarajućim mestom i u Kaemlinu.
Rand sjaha potisnuvši taj glas.
Idrijen pođe da ga dočeka kniksom. Kao i obično, kada se uspravila, umalo se nije prenerazio shvativši da je visoka jedva do njegovih prsa. „Dobro došao u Kairhijensku školu, gospodaru Zmaju.“ Glas joj je bio iznenađujuće milozvučan i mladalački, što je bilo u zapanjujućoj suprotnosti s njenim grubim licem. Ipak, čuo je kako zvuči i kad taj glas podigne na učenike i nastavnike; Idrijen je školu čvrsto držala na uzdi.
„Koliko uhoda imaš u Sunčevoj palati?“, upita on blago. Izgledala je zaprepašćeno, možda zbog toga što je uopšte pomislio tako nešto, ali pre će biti zato što se to pitanje nije uklapalo u kairhijenska pravila lepog ponašanja.
„Pripremili smo malu izložbu.“ Pa, nije zaista ni očekivao da mu odgovori. Odmerila je dvoje Aijela kao žena koja odmerava pogledom dva krupna i blatnjava psa čiju narav ne poznaje, ali se zadovoljila time da šmrkne. „Da li bi moj gospodar Zmaj krenuo za mnom?“
Krenuo je, namršten. Kakva sad izložba?
Školsko predvorje bilo je ogromna odaja sa uglačanim tamnosivim stubovima i svetlosivim podnim pločama, sa mermernim balkonom prošaranim sivim žilama skroz ukrug, u tri prstena. Sada je to mahom bilo ispunjeno... skalamerijom. Učitelji koji su se okupili iza njega pohitaše prema njima. Rand je zurio, setivši se najednom onoga što je Berelajn rekla o školi. Ali šta je to bilo?
Idrijen mu je objasnila – donekle – vodeći ga od jedne naprave do druge, gde su muškarci i žene predstavljali ono što su stvorili. Čak je i razumeo ponešto od toga.
