„Mervin slobodno može to da donese", reče joj on suvo. Možda ta sprava treba da proizvodi muziku? Svi ti krici? „Ne vidim Herida. Zar je zaboravio da siđe ovamo?“
Idrijen ponovo uzdahnu. Herid Fel je bio Andorac koji je nekako završio ovde u kraljevskoj biblioteci, gde je čitao – sebe je nazivao izučavaocem istorije i filozofije – i teško da je mogao da joj se umili. „Gospodaru Zmaju, on nikad ne izlazi iz svoje radne sobe, osim da bi otišao u biblioteku.“
Odlazak je zahtevao kratak govor, koji je on održao popevši se na stolicu, sa Zmajevim žezlom u prevoju lakta, saopštivši im da su njihove tvorevine čudesne. Što se njega tiče, neke bi zaista i mogle to da budu. Onda je uspeo da šmugne sa Džalani i Dedrikom. I s Lijusom Terinom i Alanom. Ostavili su za sobom zadovoljno brbljanje. Zapitao se da li je iko osim Idrijen ikada pomislio na to da napravi oružje.
Radna soba Herida Fela nalazila se na spratu, odakle se pružao pogled samo na tamne crepove krovova škole i na jedan četvrtasti, stepenasti toranj koji je zaklanjao sve ostalo. Herid je tvrdio da ionako nikad ne gleda kroz prozore.
„Možete sačekati ovde“, reče Rand kada je došao do uskih vrata – i soba unutra bila je uska – i iznenadi se kada su Džalani i Dedrik smesta pristali.
Iznenada je shvatio nekoliko sitnica. Džalani nijednom nije pogledala njegov mač s neodobravanjem, što se trudila da naglasi pošto je on došao sa sastanka s Ruarkom i Berelajn. Ni ona ni Dedrik nisu ni pogledali konja u štali, niti rekli nešto potcenjivački o tome kako bi sopstvene noge trebalo da mu budu dovoljno dobre, iako je ona to redovno činila.
Kao da želi to da potvrdi, kada se Rand okrenuo vratima, Džalani je načas odmerila Dedrika od glave do pete. Načas, ali sa krajnje otvorenim zanimanjem i osmehom. Dedrik se pravio da je ne primećuje, toliko upadljivo da je isto tako mogao i da zuri u nju. Tako su se Aijeli ponašali, pravili su se da ništa ne shvataju sve dok ona jasno ne kaže šta hoče. I ona bi učinila isto da je on počeo da gleda nju.
„Uživajte", reče Rand preko ramena, izazvavši dva zapanjena pogleda, pa uđe.
Mala soba bila je sva u knjigama, svicima i hrpama papira, ili je tako bar izgledalo. Pretrpane police pružale su se duž zidova sobe sve do tavanice, ostavljajući slobodnim samo vrata i dva otvorena prozora. Knjige i papiri prekrivali su sto koji je zauzimao najveći deo poda, ležale su u gomili na drugoj stolici, pa čak i tu i tamo na ono malo preostalog prostora na podu. Herid Fel je i sam bio stameni muškarac, koji je izgledao kao da je jutros zaboravio da očešlja svoju retku sedu kosu. Lula koju je stezao među zubima nije bila upaljena, a pepeo iz lule popadao mu je po licu izgužvanog smeđeg kaputa.
Načas je trepnuo u Randa, a onda rekao: „A. Da. Naravno. Baš sam hteo...“ Namrštio se u svoje ruke, a onda seo za sto i prevrnuo nekoliko otcepljenih listova papira koji su ležali pred njim, tiho mrmljajući. Okrenuvši naslovnu stranu knjige, počešao se po glavi. Konačno je ponovo pogledao u Randa i opet iznenađeno trepnuo. „O, da. O čemu si to hteo da razgovaramo?“
Rand je raščistio drugu stolicu, smestivši knjige i papire na pod, a onda uspravio Zmajevo žezlo na hrpi i seo. Pokušao je da razgovara sa drugima tu, sa filozofima i istoričarima, učenim ženama i naučnicima, i bilo je to nalik na pokušaje da se objasni s Aes Sedai. Bili su sigurni u ono u šta su bili sigurni, a što se ostalog tiče, samo su se davili rečima koje su mogle da znače bilo šta. Ili bi se naljutili kad bi ih pritisnuo – činilo se da sumnja u njihovo znanje, što je očigledno bio veliki greh – pojačavali su bujicu reči sve dok nije znao šta polovina znači, ili bi počeli da se ponašaju ulizički, u pokušaju da saznaju šta on to želi da čuje kako bi mu to i rekli. Herid je bio drugačiji. Među ostalim činjenicama koje je uvek uspevao da smetne s uma bilo je i to da je Rand Ponovorođeni Zmaj, što je Randu sasvim odgovaralo. „Šta znaš o Aes Sedai i Zaštitnicima, Heride? O njihovoj vezi?“
„Zaštitnici? Veza? Znam valjda koliko i bilo ko drugi, osim Aes Sedai. Što nije nešto naročito.“ Herid poče da sisa svoju lulu, naizgled ne shvatajući da je ugašena. „Šta hoćeš da znaš?“
„Može li se razvrgnuti?“
„Razvrgnuti? O, ne, mislim da ne može. Osim ako ne misliš na to kada Zaštitnik ili Aes Sedai umre. Tada se razvrgne. Mislim. Sećam se da sam čuo jednom nešto o toj vezi, ali ne mogu da se setim...“ Ugledavši snop beleški na stolu, Herid ga privuče sebi vrhovima prstiju i poče da čita, mršteći se i odmahujući glavom. Beleške kao da su bile ispisane njegovim rukopisom, ali on se više izgleda nije slagao s njima.
Rand uzdahnu; već je pomišljao kako će, ako samo dovoljno brzo okrene glavu, ugledati Alanu kako stoji iznad njega. „Šta je s pitanjem koje sam ti poslednji put postavio? Heride? Heride?“
