Egvena je pusti da ode. Ionako nije imala nikakvog prava da pita; pominjanje života gai’šaina pred nekim u belom izazivalo je sramotu. I sama se malo postidela, mada naravno nije ni pokušavala da sledi đi’e’toh. Tek toliko da bi bila učtiva.
Kada je ostala sama, smestila se u duboko izrezbarenu i pozlaćenu fotelju i ustanovila da joj je neobično neudobna posle silnog sedenja ukrštenih nogu na jastucima na zemlji. Podvivši noge, upitala se o čemu li to Avijenda razgovara s Amis i ostale dve. Svakako o Randu. Mudre su oduvek bile zabrinute zbog njega. One nisu marile za mokrozemačka Zmajska Proročanstva, ali znale su Proročanstvo o Ruideanu do poslednjeg slova. Kada on bude uništio Aijele, kako je to proročanstvo pređskazalo, spasiće se „ostaci ostataka”, a one su smerale da se postaraju da ti ostaci budu što je moguće brojniji.
Zato su naterale Avijendu da ostane uz njega. Previše blizu da bi to bilo pristojno. Kad bi ušla u spavaću sobu, svakako bi zatekla i slamaricu pripremljenu za Avijendu. Opet, Aijeli su drugačije gledali na stvari. Mudre su smerale da ga Avijenda uči aijelskim običajima i predanjima, da ga podseća kako mu je krv aijelska, ako već ne i vaspitanje. Mudre su očito smatrale da je za to potreban
Opet, ona nikako nije mogla da reši Avijendinu nevolju, pogotovo što se činilo da Avijenda i ne uviđa da nevolja postoji. Naslonivši se na lakat, Egvena je pokušala da razmisli o tome kako da priđe Randu. Misli su joj se vrtele ukrug, ali nije uspela ništa da smisli kada je on ušao, promrmljavši nešto dvoma Aijelima u hodniku pre nego što je zatvorio vrata.
Egvena skoči na noge. „Rande, moraš mi pomoči s Mudrima; tebe će poslušati” izletelo joj je pre nego što je stigla samu sebe da spreči. To
„I meni je drago što te ponovo vidim”, reče on s osmehom. Nosio je ono seanšansko koplje, na kojem je bio izrezbaren Zmaj posle njihovog poslednjeg viđenja. Želela je da zna odakle mu to; sva se ježila od svega seanšanskog. „Dobro sam, Egvena, hvala na pitanju. A ti? Izgleda da si ponovo došla sebi, vatrena kao i pre.“ Izgledao je tako umorno. I grubo, dovoljno grubo da taj osmeh izgleda čudno na njegovom licu. Kad god bi ga ponovo videla, izgledao je sve grublji.
„Mnogo smešno", naroguši se ona. Najbolje je bilo da nastavi kako je i počela. Bolje nego da uzmakne i popusti, dajući mu tako još razloga da se kezi. „Hoćeš li mi pomoči?“
„Kako?“ Raskomotivši se – pa, to jesu bile njegove odaje – bacio je koplje s kićankom na stočić sa izrezbarenim šapama leoparda na nogarama i skinuo opasač s mačem i kaput. Nekako se nije znojio nimalo više od Aijela. „Mudre me slušaju, ali čuju samo ono što žele da čuju. Počeo sam da prepoznajem taj njihov pogled kada zaključe da trućam besmislice, i umesto da me postide tako što će to i reći, ili tako što će se raspravljati sa mnom, one to samo prečuju.“ Privukao je jednu pozlaćenu fotelju sučelice njoj i sručio se, ispruživši noge u čizmama ispred sebe. Pošlo mu je za rukom da čak i to izvede nekako nadmeno. Očigledno se previše ljudi klanjalo pred njim.
„Ponekad zaista pričaš besmislice”, promrmlja ona. Iz nekog razloga, nedostatak vremena za razmišljanje izbistrio joj je misli. Pažljivo doteravši šal, smestila se ispred njega. „Znam da bi voleo da čuješ nešto novo o Elejni.“ Zašto mu se lice tako sneveselilo, i istovremeno postalo hladno kao zima? Verovatno zato što predugo nije čuo ništa o Elejni. „Sumnjam da je Šerijam Mudrima slala njene poruke namenjene tebi.“ Koliko je znala, nije poslala nijednu, mada je on retko boravio u Kairhijenu da bi ih primao. „Ja sam ta kojoj Elejna poverava takav zadatak. Mogu ti ih doneti, ako uveriš Amis da sam dovoljno jaka da... da ponovo počnem da učim.“
