Haman se vrati Randu, povlačeći kaput kao da mu je rascepljen napola, a dve žene su ga sledile. Kovril je uspela da zadrži mirniji izraz na licu od Erit, koja se upinjala da potisne osmeh, ali čupave uši bile su im samouvereno podignute pod istovetnim uglom, nekako odajući osećaj zadovoljstva.
„Odlučili smo“, reče Haman kruto, „da prihvatimo tvoju ponudu. Završimo s tim šašavim vucaranjem kako bih mogao da se vratim svojim učenicima. I Panju. Hm. Hm. Štošta će se izreći o tebi pred Panjem.“
Randa nije bilo briga hoće li ga Haman pred Panjem opisati kao siledžiju. Ogijeri su se držali podalje od ljudi, osim kada su popravljali svoje stare kamene građevine, a bilo je malo verovatno da će njihovo mišljenje o njemu lično na ma koji način uticati na druga ljudska bića. „Dobro“, reče on. „Poslaću nekoga do gostionice, po vaše stvari.“
„Sve nam je ovde.“ Kovril obiđe oko vodoskoka, sagnu se i podiže dva zavežljaja koji su bili skriveni iza njega. I jedan i drugi bi za kakvog muškarca bili težak tovar. Ona jedan pruži Erit, a remen drugog namaknu preko glave, tako da joj je stajao ukoso preko grudi i pridržavao zavežljaj na njenim leđima.
„Da je Loijal ovde“, objasni Erit dok je prtila svoj zavežljaj, „bez odlaganja bismo bili spremni da pođemo, bez odlaganja, natrag u steding Tsofu. Ali, pošto nije, spremni smo da pođemo dalje. Bez odlaganja.“
„Zapravo, posredi su postelje", priznade Haman, podigavši ruke kako bi pokazao veličinu ljudskog deteta. „Ranije su u svakoj gostionici Napolju postojale po dve ili tri sobe za Ogijere, ali čini se da ih je sada teško naći.
Nije to lako razumeti.“ On pogleda na obeležene karte pa uzdahnu. „Bar nije bilo lako razumeti.“
Sačekavši taman toliko da Haman uprti sopstveni zavežljaj, Rand dograbi saidin i otvori prolaz tik pored vodoskoka, rupu u vazduhu kroz koju se ukazaše uništene, ukorovljene ulice i srušene zgrade.
„Rande al’Tore.“ Sulin gotovo nezainteresovano išeta u dvorište, tik ispred gomile slugu i gai’šaina natovarenih kartama. Lija i Kasin bili su s njom i pravili se da su tobože jednako opušteni. „Tražio si još karata.“ Sulinin pogled prema prolazu bio je gotovo optužujući.
„Mogu se štititi bolje nego što biste to činili vi", reče joj Rand hladno. Nije nameravao da zvuči hladno, ali umotan u Prazninu, mogao je da se oglasi jedino hladnim i dalekim zvukom. „Nema ničeg sa čime se vaša koplja mogu poduhvatiti, a ima ponečeg sa čime ne mogu.“
Sulin je i dalje bila prilično stegnuta, kao i ranije. „To je samo razlog više da budemo tamo.“
Ovo je moglo da zvuči suvislo samo Aijelima, ali... „Neću to sporiti", reče on. Ukoliko je odbije, pokušaće da ga sledi; pozvaće Device koje će pokušati da skoče kroz prolaz čak i dok ga on bude zatvarao. „Pretpostavljam da je ostatak vaše straže tu, unutra. Zvizni i okupi ih. Ali svi moraju da se drže blizu mene i ništa ne smeju dirati. Brzo s tim. Hoću ovo što pre da završim.“ Njegove uspomene na Šadar Logot nisu bile prijatne.
„Oterala sam ih, baš kao što si navaljivao", odgovori Sulin s gađenjem. „Izbroj polako do sto i biće dosta.“
„Do deset.“
„Pedeset.“
Rand klimnu glavom, a njeni prsti sunuše. Džalani polete unutra, a Sulinine šake ponovo se pomeriše. Tri gai’šainke, zaprepašćenih lica, ispustiše naramke karata – Aijeli nikada nisu izgledali toliko iznenađeno – pa prikupiše bele odore i iščeznuše natrag u palatu različitim putanjama, ali koliko god brzo da su se kretale, Sulin je bila ispred njih.
Dok je Rand stigao do dvadeset, Aijeli su navirali u dvorište dugim skokovima, bacajući se kroz prozore, đipajući s balkona. Umalo se nije zabrojao. Svi su bili pod velovima, a samo je nekoliko bilo Devica. Okretali su se zbunjeno oko sebe kada su zatekli samo Randa i troje Ogijera, koji su ljubopitljivo treptali posmatrajući ih. Neki su spustili velove. Služinčad iz palate skupila se u prestrašenu grupicu.
Navala je trajala i pošto se Sulin, bez vela, vratila tačno kad je odbrojao pedeset, a dvorište je bilo krcato Aijelima. Ubrzo postade jasno da je raširila glas kako je Kar’a’karn u opasnosti – to je bio jedini način da prikupi dovoljno kopalja za dato joj vreme. Muškarci su pomalo kiselo gunđali, ali većina zaključi kako je posredi dobra šala, pa su se neki kikotali i čegrtali kopljima po štitovima. Ali niko se nije udaljavao; zagledali su se u prolaz i spustili u čučanj kako bi videli šta se dešava.
Sluha izoštrenog usled Moći, Rand je čuo kako Devica po imenu Nandera, žilava ali ipak zgodna i pored više sedih nego plavih vlasi u kosi, šapuće Sulin: „Obratila si se gai’šainima kao da su Far Dareis Mai.“
Sulinine plave oči pogledaše pravo u Nanderine zelene. „I jesam. Time ćemo se pozabaviti pošto se uverimo da je Rand al’Tor danas bezbedan.“
„Kada bude bezbedan“, saglasi se Nandera.
