Sulin brzo odabra dvadeset Devica, među kojima i neke iz jutarnje straže, ali kada je Urijen počeo da bira Crvene štitove, muškarci iz drugih klanova bili su uporni u zahtevima da i sami budu odabrani. Grad koji se video kroz prolaz izgledao je kao mesto gde se mogu naći neprijatelji, a Kar’a’karn mora biti zaštićen. Pravo budi rečeno, nema tog Aijela koji bi odustao od moguće borbe, a što su mlađi, to je verovatnije da će se potruditi da borbu i nađu. Umalo da bukne nova svađa kada Rand obznani da muškaraca ne može biti više no Devica – to bi obeščastilo Far Dareis Mai, a on im je podario tu počast da je nose – a Devica nijedna više od onih koje je Sulin već odabrala. Zaista ih je vodio na mesto gde ih nikakva bojna veština ne može štititi, a svako ko sa njim pođe biće samo još jedna briga više. To im nije objasnio; nije bio siguran čiju bi čast time povredio.
„Upamtite", reče on kada su bili spremni, „ništa ne dirajte. Ništa ne uzimajte, čak ni gutljaj vode. I uvek budite na vidiku; nipošto ne ulazite u zgrade.“ Haman i Kovril žustro klimnuše glavom, što je izgleda na Aijele ostavilo veći utisak nego Randove reči. Samo da ostanu pod tim utiskom.
Stupiše kroz prolaz u grad odavno mrtav, grad više nego mrtav.
Zlatno sunce, na više od pola puta prema zenitu, pržilo je ruševine negdašnje veličine. Tu i tamo se nad bledom mermernom palatom uzdizala pokoja ogromna netaknuta kupola, ali većinom su bile pune rupa, a najčešće su od njih preostali samo zakrivljeni i izlomljeni delovi. Dugačka zasvođena šetališta pružala su se do kula viših od bilo kojih o kojima je Kairhijen ikada sanjao, ili do kula krzavih završetaka. Posvuda su bili urušeni krovovi, a opeka i kamen od srušenih zgrada i zidova lepezasto su se širili preko napuklih kamenih pločnika. Razbijeni vodoskoci i slomljeni spomenici krasili su svaku raskrsnicu. Kržljava stabla, svenula od suše, bila su raštrkana po velikim bregovima krša. Sparušeni korov oblagao je pukotine ulica i građevina. Ništa se nije micalo, ni ptica, ni pacov, niti povetarac. Šadar Logot zaogrnula je tišina. Šadar Logot. Gde Senka čeka.
Rand pusti da prolaz iščezne. Nijedan Aijel ne smače veo. Ogijeri su zurili unaokolo, lica napregnutih i ušiju čvrsto poleglih pozadi. Rand je držao saidin u onoj borbi za koju je Taim rekao da čoveku potvrđuje kako je živ. Čak i ako ne bude mogao da usmerava, ili pogotovo tada, ovde će mu trebati to podsećanje.
Aridol beše velika prestonica u doba Troločkih ratova, saveznik Maneterena i ostalih Deset naroda. Kad ti ratovi već potrajaše dovoljno da nadmaše i Stogodišnji rat, kada se činilo kako Senka posvuda pobeđuje, a da svaka pobeda Svetla samo kupuje vreme, čovek po imenu Mordet postade savetnik u Aridolu i savetova vladara da Aridol, ukoliko želi da pobedi i preživi, mora biti otporniji od Senke, suroviji od Senke, nepoverljiviji. Polako to i učiniše, sve dok na kraju Aridol ne postade, ako ne crnji od Senke, ono jednako crn. Dok je još besneo rat sa Trolocima, Aridol se konačno okrenu sam sebi, sam na sebe, te samog sebe proždra.
Nešto je preostalo, nešto što je sprečavalo da iko ikada tu ponovo živi. Ne beše tu ni oblutka koji nije zagađen mržnjom i podozrenjem što pogubi Aridol, a ostavi Šadar Logot. Ni oblutka koji vremenom ne bi mogao zagaditi druge.
A beše tu još nečega, pored zagađenja, mada i ono beše savim dovoljno da bilo kog, iole razumnog čoveka drži podalje.
Rand se polako okretao u mestu, zureći uvis ka prozorima nalik praznim očnim dupljama iskopanih jabučica. Uz sunce koje se dizalo sve više, osećao je nevidljive posmatrače. Kada je prošli put bio ovde, ta slutnja ne beše tako jaka sve dok sunce nije počelo da se spušta. Beše tu mnogo više od zagađenja. Troločka vojska pomrla je dok je tu bivakovala, ne ostavivši za sobom ništa do poruka krvlju ispisanih po zidovima, u kojima su preklinjali Mračnoga da ih spase. Noč nije bila vreme za boravak u Šadar Logotu.
Randu zastade dah. Zar mu se glas zaista obraćao?
Rand trepnu.
