On poče da tka saidin oko Prolaza, koristeći svih Pet moći, podižući delove ograde i vraćajući ih natrag, na njihovo mesto. Od prvog strujanja koje je usmerio, činilo se da zagađenost damara u njemu, poput sve jačeg podrhtavanja. To mora da je bilo zlo samog Šadar Logota, odjek zla od zla. Čak i obavijen Prazninom osećao je vrtoglavicu od tih odjeka, kao da se svet pod njegovim nogama njihao u skladu sa njima; došlo mu je da zbog njih povrati sve što je ikada pojeo. Ipak, ustrajao je. Ovde nije mogao poslati ljude da čuvaju stražu, baš kao što ovde nije mogao da ih šalje ni u potragu.
Ali ono što je izatkao, a zatim izvrnuo, bila je opasna zamka koja odgovara tako opasnom mestu. Izuzetno gadna zaštita. Ljudi su tuda mogli da prođu bez posledica, možda čak i Izgubljeni – mogao je da satka zaštitu protiv ljudi ili Senkinog Nakota, ne i protiv jednih i protiv drugih – a čak ni muškarci među Izgubljenima ne bi mogli takvu zaštitu da uoče. Ali ako bilo ko od Senkinog Nakota prođe tuda... U tome je i bila žestina zamke. Ne bi smesta umrli; možda bi čak poživeli dovoljno da izađu van gradskih zidina. Dovoljno dugo da se mrtvi sasvim udalje i ne ostanu tu da zaplaše sledećeg Mirdraala koji naiđe. Možda dovoljno dugo da troločka vojska izađe i pri tom i sama pokupi smrt. To je bilo baš troločki surovo. Stvaranje takve zamke izazivalo je u njemu mučninu koliko i zagađenost saidina.
Kada je podvezao tkanje i otpustio saidin, to je bilo samo malo olakšanje. Sva ona prljavština koja kao da je uvek preostajala još je pulsirala; bezmalo je osećao kako mu tle drhti pod čizmama. Boleli su ga zubi i uši. Nije mogao da dočeka odlazak odatle.
Udahnuvši duboko, pripremio se da ponovo usmeri i otvori prolaz – a onda stade i namršti se. Brzo ih sve prebroja, a onda to ponovi nešto sporije. „Neko nedostaje. Ko je to?“
Aijelima je bio potreban samo tren da se presaberu.
„Lija“, progovori Sulin kroz svoj veo.
„Bila je tik iza mene.“ Džalanin glas bio je prepoznatljiv.
„Možda je nešto videla.“ Zvučalo je kao da je to rekla Desora.
„Rekao sam da se svi držite na okupu!“ Bes preplavi Prazninu poput talasa koji se pene i lome o stene. Jedna od njih nedostaje, i to ovde, a oni to prihvataju s tom aijelskom hladnokrvnošću, Svetlost ih odnela. Nedostaje jedna Devica. Žena nestala u Šadar Logotu. „Kad je samo pronađem...!“ Pedalj po pedalj, suzbijao je jarost koja je pretila da proguta Prazninu što ga je okruživala. Želeo je da urla na Liju sve dok se ne bude onesvestila, da je pošalje Sorilei do kraja života. Bio je to ubistveni bes doveden do belog usijanja. „Podelite se u parove. Vičite, tražite svuda, ali nigde ne ulazite, ni za živu glavu. I klonite se senki. Ovde možete umreti pre nego što shvatite šta se događa. Ako je ugledate u nekoj zgradi, čak i ako izgleda kako treba, potražite mene ukoliko sama ne izađe.“
„Brže ćemo tragati ako budemo tragali sami", reče Urijen, a Sulin klimnu glavom da se slaže s tim. Previše njih je klimalo.
„U parove!“ Rand se ponovo ponese sa svojim besom. Svetlost spržila aijelsku tvrdoglavost! „Tako će vam neko makar čuvati leđa. Uradite barem jednom onako kako vam kažem kada vam to kažem. Ja sam već bio ovde; znam ponešto o ovom mestu.“
Posle nekoliko minuta, provedenih uglavnom u svađi o tome koliko njih treba da ostane sa Random, raštrkalo se dvadeset aijelskih parova. Rand je pomislio da je Džalani ostala uz njega, mada mu je bilo teško da bude siguran u to zbog vela. Prvi put se činilo da nije mnogo srećna zbog toga što mora da ga čuva; u zelenim očima se jasno primećivala mrzovolja.
„Možda bismo i mi mogli da obrazujemo još jedan par“, reče Haman i pogleda u Kovril.
Ona klimnu glavom. „A Erit može ostati ovde.“
„Ne!“, viknuše Rand i Erit gotovo jednoglasno. Stariji Ogijeri okrenuše se k njima s ozbiljnim neodobravanjem na licima. Eritine uši povijale su se sve dok nije izgledalo kao da će joj otpasti.
Rand uspostavi čvrstu kontrolu nad svojim raspoloženjem. Nekada se činilo kako je u Praznini sav bes negde daleko, povezan s njim preko tanane niti. Sada je sve više pretio da ga savlada, da preplavi Prazninu. A to bi mogla biti potpuna propast. Ipak, pored toga... „Izvinjavam se. Nisam imao nikakvog prava da vičem na tebe, starešino Hamane, niti na tebe, govornice Kovril.“ Da li je to rekao kako treba? Je li to uopšte i bila nekakva titula? Po njihovim izrazima nije to mogao da ustanovi. „Radije bih da svi ostanete uz mene. Onda možemo u potragu svi zajedno.“
„Naravno", reče Haman. „Iako stvarno ne vidim kako ti mogu pružiti veću zaštitu od one koju već pružaš sam sebi, ali računaj na nju.“ I Kovril i Erit zaklimaše s odobravanjem. Rand nije imao pojma o čemu to Haman govori, ali činilo mu se da nije prikladan trenutak da pita, kada su se njih troje očigledno pripremili da ga štite. Nije sumnjao u to da može sačuvati sve troje sve dok mu budu u blizini.
