„Samo dok poštuješ sopstvena pravila, Rande al’Tore.“ Zelenooka Aijelka bila je uistinu Džalani i činilo se da ju je osokolilo to što ne mora da stoji i da čeka. Rand se nadao da je ostalima malo bolje predočio o kakvom se mestu radi.
Potraga je bila onespokojavajuća od samog početka. Išli su ulicama izloženi pogledima nevidljivih očiju i povremeno se peli preko rasutog šuta, smenjujući se u povicima: „Lija! Lija!“ Od Kovrilinih povika nahereni zidovi su krčkali; od Hamanovih su zlokobno stenjali. Nije bilo nikakvog odgovora. Jedino što se još čulo bili su uzvici drugih tragača i podrugljivi odjeci niz ulice. Lija! Lija!
Sunce se gotovo popelo iznad njih kada je Džalani rekla: „Ne verujem da bi se ovoliko udaljila, Rande al’Tore. Osim ako se nije trudila da umakne od nas, a tako nešto ne bi učinila.“
Rand prekinu da zaviruje kroz osenčene stubove na pročelju širokog kamenog stepeništa i pokuša da osmotri šta se nalazi u odaji iza njega. Koliko je mogao da vidi, unutra nije bilo ničega osim prašine. Nije bilo tragova stopala. Nevidljivi posmatrači su se povukli; još uvek nisu sasvim otišli, ali gotovo kao i da jesu. „Moramo pretražiti sve što možemo. Možda je...“ Nije znao kako da završi. „Neću je ostaviti ovde, Džalani.“
Sunce se vinulo još više i počelo da se spušta, a on je stajao povrh negdašnje palate, ili možda čitavog bloka građevina. Sada je to bilo brdo, dovoljno dugo izloženo zubu vremena da se samo po nekoliko slomljenih opeka i komada obrađenog kamena koji su štrcali iz suve zemlje moglo videti da je tu nekada bilo nečeg drugog. „Lija!" viknu on kroz savijene šake. „Lija!“ „Rande al’Tore“, doviknu mu jedna Devica iz niže ulice i spusti veo kako bi video da je to Sulin. Ona i još jedna Devica, i dalje pod velom, stajale su sa Džalani i Ogijerima. „Siđi.“
Smandrljao se u oblaku prašine i pljusku komadića cigala i kamena, toliko brzo da dvaput umalo nije pao. „Pronašli ste je?“
Sulin odmahnu glavom. „Našli bismo je do sada da je u životu. Svojevoljno se ne bi previše udaljila. Ako ju je iko odneo daleko, mislim da ju je odneo mrtvu; ne bi se ona tek tako lako dala. A ako je toliko teško povređena da se ne odaziva našim povicima, meni se čini da je to potpuno isto kao i da je sada mrtva.“ Haman tužno uzdahnu. Dugačke obrve Ogijerki spustiše im se do jagodica na licu; iz nekog razloga, njihovi tužni, sažaljivi pogledi bili su upereni u Randa.
„Tragajte dalje", reče on.
„Smemo li da pregledamo i unutrašnjosti zgrada? Ima mnogo prostorija koje ne možemo da ispitamo spolja.“
Rand je oklevao. Još nije nastupila sredina popodneva, a on je ponovo osećao oči na sebi. Jednako snažno kao i dok je sunce zalazilo prilikom njegove prve posete ovom mestu. Nije bilo bezbedno u senkama Šadar Logota. „Ne. Ali nastavićemo da tragamo.“
Nije bio siguran koliko je dugo vikao od ulice do ulice, ali nešto kasnije su Urijen i Sulin stupili pred njega, oboje bez vela. Sunce je bilo povrh krošanja na zapadu, krvavocrvena kugla na nebu bez oblaka. Duge senke protezale su se preko ruševina.
„Tragaču koliko god budeš želeo“, reče Urijen, „ali dovoljno smo dozivali i zagledali. Ako smemo da pretražujemo zgrade...“
„Ne.“ Rand je to zakrkljao, pa se zatim nakašljao. Svetlosti, kako bi mu sada prijalo malo vode. Nevidljivi posmatrači bili su na svakom prozoru, u svakom otvoru, na hiljade njih, u željnom iščekivanju. A senke su zaogrnule grad. U senkama Šadar Logota nije bezbedno, ali tama je donosila smrt. Mašadar se dizao sa zalaskom sunca. „Sulin, ja...“ Nije mogao da natera sebe da kaže kako moraju odustati i ostaviti Liju za sobom, mrtvu ili živu, dok možda negde leži obeznanjena, iza nekog zida ili pod kakvom hrpom cigala koje su se mogle sručiti na nju. Moglo je da bude tako.
„Šta god bilo to što nas posmatra, mislim kako čeka da padne noč", reče Sulin. „Gledala sam u prozore odakle je nešto gledalo u mene, ali tamo nije bilo ničega. Ples kopljima sa nečim što ne možemo videti neće biti lak.“ Rand shvati kako želi da ona kaže da je Lija sigurno mrtva, te da mogu poći. Lija je mogla negde biti povređena; to je bilo moguće. On dodirnu džep kaputa; angreal u obliku malog debeljka ostao je u Kaemlinu, zajedno s njegovim mačem i žezlom. Nije bio siguran može li zaštititi sve njih kada padne mrak. Moiraina je smatrala kako čitava Bela kula ne bi mogla da ubije Mašadara. Ako se za njega uopšte moglo reći da je živ.
Haman se nakašlja. „Koliko ja pamtim Aridol", reče on i namršti se, „to jest, Šadar Logot – kada sunce zađe, verovatno ćemo svi umreti.“
„Da.“ Rand nevoljno prodahta tu reč. Lija, možda živa. Svi ostali. Kovril i Erit su primakle glavu jedna drugoj malo dalje od njega. On uhvati promrmljano „Loijal“.
Lijus Terin mora da je to pokupio od njega – sećanja su, izgleda, prelazila u oba smera preko prepreke – ali pogodio ga je tačno u srce.
