„Sada moramo poći", reče im on. „Bez obzira na to je li Lija živa ili mrtva, mi – moramo poći.“ Urijen i Sulin samo klimnuše na to, ali Erit se primaknu i potapša ga po ramenu iznenađujuće nežno za šaku koja je mogla da mu obuhvati čitavu glavu.
„Smem li da te zamolim", reče Haman, „zadržali smo se mnogo duže nego što smo očekivali.“ On mahnu prema suncu na zalasku. „Bio bih ti veoma zahvalan kad bi nam učinio uslugu i preneo nas van grada na isti način na koji si nas doveo ovamo.“
Rand je pamtio šumu izvan Šadar Logota. Sada tamo nije bilo ni Mirdraala ni Troloka, ali ta je šuma bila gusta i samo Svetlost zna koliko odatle ima do najbližeg sela ili u kom smeru. „Učiniću više od toga", reče on. „Jednako brzo mogu vas odvesti pravo u Dve Reke.“
Dvoje starijih Ogijera ozbiljno klimnuše. „Neka te prati blagoslov Svetlosti i spokoja zbog tvoje pomoći", promrmlja Kovril. Eritine uši zadrhtaše u iščekivanju, možda jednako zbog toga što će videti Loijala koliko i zato što će napustiti Šadar Logot.
Rand je načas oklevao. Loijal je verovatno u Emondovom Polju, ali on ih tamo nije mogao odvesti. Preveliki je rizik da će vest o njegovoj poseti procureti iz Dveju Reka. Znači, dalje od sela, dovoljno daleko da izbegne imanja u okolini.
Uspravni usek svetla pojavi se i proširi; zagađenost je ponovo bubnjala u njemu, gora nego pre; zemlja kao da mu je tukla u donove čizama.
Pet-šest Aijela skoči preko, a troje Ogijera pođe za njima sa žurbom koja u tim okolnostima nije bila ni najmanje neprilična. Rand zastade i osvrnu se prema porušenom gradu. Obećao je kako će dozvoliti Devicama da umiru za njega.
Kada je i poslednji Aijel prošao, Sulin zacokta, a on je pogleda; zurila je u njegovu šaku. U njegovu nadlanicu, gde je noktima sam sebi naneo ogrebotinu iz koje je navirala krv. Onako umotan u Prazninu, nije ni osećao bol koji kao da je bio tuđ. Fizički beleg nije bio važan; zaceliće. Dublje je zasekao unutra, gde niko nije mogao da vidi. Po jedan rez za svaku umrlu Devicu, rez kojem nikada nije dopuštao da zaraste.
„Ovde smo završili", reče on i kroči kroz prolaz u Dve Reke. Damaranje iščeznu zajedno s prolazom.
Rand se namršti i pokuša da ustanovi gde je. Nije bilo lako tačno postaviti prolaz tamo gde nikada nije bio, ali on je odabrao poznato polje, zaparloženu dolinu koja se nalazila dobra dva sata hoda južno od Emondovog Polja, dolinu koju niko više nije koristio ni za šta. Ali u bledom sutonu ugledao je ovce, pozamašno stado, i dečaka s motkom u rukama i lukom na leđima, koji je zurio u njih sa udaljenosti od stotinu koraka. Randu nije bila potrebna Moć kako bi video da je dečak iskolačio oči. Ovaj ispusti motku i odjuri prema seoskoj kući koja nije bila tu u vreme Randove poslednje posete. Bila je to seoska kuća, s krovom prekrivenim crepovima.
Rand se za trenutak pitao da li se uopšte nalazi u Dve Reke. Ne, osećao je da je tu. Vazduh je mirisao na dom. Sve te promene o kojima su mu pričale Bod i ostale devojke – bile su tek na površini; ništa se nikada nije zaista menjalo u Dve Reke. Da li da pošalje devojke natrag ovamo, kući?
„Emondovo Polje je onamo", reče on. Emondovo Polje. Perin. I Tam je možda tamo, u krčmi
Podesivši zavežljaje na leđima, Haman i Kovril se zgledaše, pa ona reče: „Nećemo reći ni reč o tome kako smo stigli. Neka ljudi smišljaju priče koje im se dopadaju.“
Haman pogladi bradu i nakašlja se. „Ne smeš da se ubiješ.“
Iako u Praznini, Rand se zaprepasti. „Šta?“
„Put koji je pred tobom", grmnu Haman, „dug je, mračan i, jako se plašim, krvav. Isto tako se jako plašim da ćeš nas sve povesti tim putem. Ali moraš poživeti da bi stigao do njegovog kraja.“
„I hoću", odgovori Rand kratko. „Srećan vam put.“ Pokušao je da unese malo topline u to, malo osećanja, ali nije bio siguran je li uspeo.
„Srećan ti put", reče Haman, a žene ponoviše to pre nego što su se sve troje okrenuli prema kući. Ali čak ni Erit nije to rekla kao da veruje da će mu put biti takav.
Rand je stajao tamo još tren. Ljudi su izlazili ispred kuće i gledali kako Ogijeri prilaze, ali on je zurio prema severozapadu, ne prema Emondovom Polju, već ka imanju na kojem je odrastao. Kad se okrenuo i otvorio prolaz za Kaemlin, kao da je sam sebi iščupao ruku. Taj bol je bio daleko prikladniji za sećanje na Liju od puke ogrebotine.
