Pet kamenova glatko se okretalo iznad Metovih ruku, jedan crven, jedan plav, jedan providan i zelen, i dva sa zanimljivim prugama na sebi. Met je jahao i navodio Kockicu kolenima, sa kopljem crne držalje zataknutim iza kolana sedla, spram razvezanog luka. Kamenje ga je podsetilo na Toma Merilina, koji ga je učio kako da žonglira, i on se zapitao je li taj čiča još živ. Verovatno nije. Rand je poslao muzičara u jurnjavu za Elejnom i Ninaevom pre, kako se činilo, vrlo mnogo vremena, navodno da pripazi na njih. Ako postoje dve žene na koje treba manje paziti, Met takve nije poznavao, ali nema one koja bi pre dovela čoveka do pogibije zbog svoje nerazumnosti. Ninaeva, koja je čačkala po svemu što bi čovek učinio ili rekao i sve vreme cimala onu svoju prokletu kiku, i Elejna, ta prokleta kći naslednica, koja je mislila da može da se provuče tako što će podići nos u vazduh i reći zašto jednako loše kao što je to činila i Ninaeva, samo što je Elejna bila gora, jer kad god bi omanula oholost, Elejna bi se osmehnula, pokazala jamicu na bradi i očekivala da svi padnu na nos pred njenom lepotom. Nadao se da je Tom uspeo da preživi u njihovom društvu. Nadao se da su i one dobro, ali ne bi mario i ako su se našle u sosu makar jednom otkad su zbrisale, sama Svetlost zna gde. Neka vide kako je to kad nema njega da ih izvuče, i pri tom još ne – več samo toliko da požele da je Met Kauton u blizini da ih ponovo izbavi kao kakav maloumnik.
„Šta ti kažeš, Mete?“, upita Nalesin priteravši konja bliže. „Jesi li se ikada zapitao kako bi izgledalo da si Zaštitnik?“
Met umalo ne ispusti kamenje. Daerid i Talmanes ga pogledaše, znojavih lica, u iščekivanju odgovora. Sunce je klizilo prema obzorju; još malo pa će morati da se zaustave. Činilo se da suton traje malo duže jer su se dani skratili, ali Met je želeo da se do sumraka skrasi sa svojom lulom. Osim toga, na ovakvom terenu konji lome noge pošto nestane svetla. Ljudi takođe.
Družina se rastezala na sever iza njih, konjanici i pešadinci pod uzdignutim repom prašine, uzvijorenih barjaka ali utihlih doboša, po brežuljcima prekrivenim škrtim žbunjem i raštrkanim čestarima. Jedanaest dana posle odlaska iz Maerona, nalazili su se na pola puta do Tira ili nešto više od toga, i kretali se brže nego što se Met uistinu nadao. A konje su odmarali samo jedan celi dan. Nije mu se mnogo žurilo da zauzme Vejramonovo mesto, ali nije mogao da se ne zapita koliku bi udaljenost mogli da prevale od svitanja do sumraka, ako bi na to bili primorani. Dosad su najviše prešli četrdeset pet milja za dan, koliko su mogli da izračunaju. Naravno, kolima sa namirnicama trebalo je pola noći da ih sustignu, ali pešadinci su u poslednje vreme dokazivali kako mogu da se mere sa konjicom, ako ne u kratkom, ono svakako u dugom maršu.
Malo dalje pozadi, na istoku, grupa Aijela popela se na uzvisinu opervaženu drvećem i u lakom trku polako prevaljivala udaljenost. Moguće je da kaskaju još od svitanja i da će tako nastaviti sve dok ne padne noć, pa i posle toga. Ako prestignu Družinu dok još ima svetla, biće to ohrabrenje za sutra. Kad god bi je Aijeli prestigli, činilo se da je Družina spremna da sutradan pređe još milju ili dve više.
Nekoliko milja ispred njih čestar se ponovo stapao u gustu šumu; moraće da se spuste bliže Erininu pre nego što tamo stignu. Dok su se peli na vrh brega, Met je video reku i pet unajmljenih rečnih brodova na kojima su se vijorile zastave Crvene ruke. Još četiri su se vraćala u Maeron na ponovni utovar, uglavnom po hranu za konje. Ali nije mogao da vidi ljude, iako je znao da su tu i da krivudaju uzvodno ili nizvodno, te menjaju smer kad god bi naišli na grupu koju je vodio neko ko ume ubedljivo da priča. Malobrojni su imali kolica i obično su ih vukli sami, kao i nekoliko kola s arnjevima, ali većina je posedovala samo ono što je imala na sebi; čak su i najtuplji razbojnici shvatili da takve nema smisla gnjaviti. Met nije imao pojma kuda su se zaputili, baš kao ni oni sami, ali opet ih je bilo taman toliko da zakrče jadni puteljak duž reke. Družina je ovde gore mogla mnogo brže da se kreće i nije morala toljagama da rasteruje ljude pred sobom.
„Zaštitnik?" reče Met, ubacivši kamenje u bisage. Mogao ih je još naći drugde, ali dopadale su mu se boje. Tamo mu je bilo i orlovo pero, kao i komad vremešnog kamena belog kao sneg, koji je nekada možda bio deo kakve rezbarije. Naišao je i na kamenčinu koja je izgledala kao glava nekog kipa, ali za to bi mu bila potrebna kola. „Nikada. Sve su to budale i poslušnici, koji dozvoljavaju da ih Aes Sedai vuku okolo za nos. Otkud ti tako nešto pade na pamet?“
