Ali sedmorica je bilo premalo, pa ih je zamolio da mu predlože i druge, imajući na umu ono što je rekao o potrebnim veštinama, kao i da to hoće li poživeti dovoljno da naplate svoju utrostručenu zaradu umnogome zavisi od sposobnosti onih čija imena navedu. To je izazvalo silno češanje po bradi i poglede ispod oka, ali na kraju su zajedno došli do još jedanaest imena, naglašavajući sve vreme da time ničim ne optužuju te ljude. Jedanaest muškaraca, dovoljno dobrih krivolovaca i konjokradica da ni Daerid ni Talmanes ni Nalesin ne posumnjaju u njih, ali nedovoljno dobrih da ih prva sedmorica ne zapaze. Met je ponovio istu ponudu i ponovo zatražio imena. Kada više nije mogao doći ni do jednog imena, imao je na raspolaganju četrdeset sedam izvidnika. Teška vremena nagnala su mnoge da odu u vojnike umesto da se bave pozivom kojem su bili skloniji.
Poslednji koga su pomenula sva trojica neposredno pre njega bio je Čel Vanin, Andorac koji je živeo u Maeronu, ali je tumarao nadaleko s obe strane Erinina. Vanin je umeo da ukrade jaja ispod fazanke a da je ne uznemiri u gnezdu, mada bi teško propustio da i nju ne strpa u džak. Umeo je da zdipi konja ispod plemića a da plemić to ne sazna čitava dva dana. Ili su bar tako tvrdili oni koji su ga predložili, sa strahopoštovanjem u glasu. Sa krezubim osmehom i izrazom krajnje nedužnosti na okruglom licu, Vanin se bunio kako je on samo štalski momak i povremeno potkivač, kada može da nađe posla. Ali prihvatio bi se zadatka za učetvorostručenu uobičajenu platu Družine. Do sada ju je i te kako zaradio.
Dok je sedeo na svom sivcu ispred Meta na tom bregu, Vanin je izgledao uznemireno. Dopadalo mu se to što Met ne želi da mu se obraća sa „moj gospodaru" pošto nije naročito voleo da se ikome zvanično klanja, ali uspeo je da dotakne čelo u nekakvom grubom salutiranju. „Mislim da ovo moraš da vidiš. Sam ne znam šta o tome da mislim. Moraš pogledati lično.“
„Sačekajte ovde“, reče Met ostalima, a Vaninu: „Pokaži mi.“
Nisu morali daleko da jašu, samo preko sledeča dva brega pa uz krivudavi potok sa širokim rubovima od sasušenog blata. Smrad je najavio ono što je Vanin hteo da Met vidi pre nego što su se prvi lešinari tromo vinuli u nebo. Drugi su samo odlepetali nekoliko koraka pre nego što su se ponovo spustili, strelovito pomerajući gole glave tamo-amo, izazivački kričeči. Najgori su bili oni koji nisu ni podigli glavu od svog obroka, kao uzmuvane hrpe umazanog crnog perja.
Po prevrnutim kolima nalik na kućice na točkovima, obojenim u jarko zeleno, plavo i žuto, videlo se da je posredi čerga Krpara, ali malo je kola izbeglo spaljivanje. Posvuda su ležala tela u odeći jarkih boja iscepanoj i potamneloj od sasušene krvi, tela muškaraca, žena i dece. Jednim delom svog bića Met je to hladno osmatrao; drugim je želeo da se ispovraća, pobegne, učini makar šta, samo da ne sedi tu na Kockici. Napadači su najpre naišli sa zapada. Tamo je ležala većina muškaraca i starijih momaka, zajedno sa onim što je preostalo od krupnih pasa, kao da su pokušali da obrazuju stroj, da zadrže ubice telima dok žene i deca ne umaknu. Beskoristan beg. Po nagomilanim leševima videlo se kuda su glavačke bežali – pravo na drugu grupu napadača. Sada su se kretali samo lešinari.
Vanin s gađenjem pljunu kroz razmaknute zube. „Oteraš ih pre nego što ti sve živo pokradu – ako ne paziš, zdipiće ti dete, podići ga kao svoje – i možda ih pri tom malo ritneš da ih požuriš, ali ne činiš ovo. Ko bi tako postupio?“
„Ne znam. Razbojnici.“ Nije bilo nijednog konja. Ali razbojnicima je bilo do krađe, ne do ubijanja, i nijedan Krpar ne bi se odupirao sve da mu ukradeš i poslednji groš s kaputom pride. Met natera sebe da popusti stisak ruku na uzdama. Nije imao gde da pogleda, a da ne vidi mrtvu ženu, mrtvo dete. Ko god da je ovo uradio, nije hteo da ostavi niti jednog preživelog. Polako je objahao oko poprišta, pokušavajući da ne obraća pažnju na lešinare koji su šištali i širili krila dok je prolazio – tle je bilo previše tvrdo da bi u njemu ostali tragovi, mada mu se činilo da su se konji udaljili u nekoliko pravaca – a onda se vratio Vaninu. „Mogao si da mi opišeš ovo. Nema potrebe da ovo gledam.“ Tako mi Svetlosti, nema!
„Mogao sam da ti kažem kako nema valjanih tragova", reče Vanin okrenuvši konja da zagaca po plitkom potoku. „Ali možda treba da vidiš ovo.“
Kola koja su ležala postrance dobrim delom su izgorela, ali sanduk kola je preostao, na žutim točkovima sa crvenim žbicama. Neki muškarac u drečavo-plavom kaputu ležao je čvrsto stisnut uz kola, jedne opružene ruke počrnele od krvi. Ono što je ispisao drhtavim slovima bilo je tamnije od drveta u dnu kolskog sanduka.
KAŽITE PONOVOROĐENOM ZMAJU
