Šta da mu kažem?, pomisli Met. Da je neko pobio čitavu čergu Krpara? Ili da je taj čovek umro pre nego što je stigao da napiše ko je to učinio? Ne bi bilo prvi put da Krpari natrapaju na nešto važno. U priči bi ovaj poživeo taman toliko da ispiše ono najvažnije, što može doneti pobedu. Pa, kakva god poruka bila, sada više niko neće znati ni reč od nje.
„Bio su u pravu, Vanine.“ Met je oklevao. Šta da kaže Ponovorođenom Zmaju? Nije imao razloga da stvara nove glasine povrh onih koje su već kolale. „Postaraj se da ostatak ovih kola izgori pre nego što pođeš. A ako te iko bude pitao, ovde nije bilo ničeg osim gomile mrtvih ljudi.“ I žena, i dece.
Vanin klimnu glavom. „Divljaci prljavi", promrmlja on i ponovo pljunu kroz zube. „Verovatno je to mogao učiniti neko od njih.“
Ona družina Aijela ih je sustigla, tri ili četiri stotine njih. Strčali su niz padinu i prešli potok na manje od pedeset koraka od kola. Nekolicina je podigla ruku u znak pozdrava; Met ih nije prepoznao, ali mnogi Aijeli čuli su za prijatelja Randa al’Tora, onoga što ima šešir na glavi i s kojim je bolje ne kockati se. Preko potoka pa uz sledeću padinu, i svi ti leševi kao da više i ne postoje.
Prokleti Aijeli, pomisli Met. Znao je da Aijeli izbegavaju Krpare, ne obraćaju pažnju na njih, mada ne i zbog čega, ali ovo... „Ne verujem", reče on. „Postaraj se da to izgori, Vanine.“
Talmanes i ostala dvojica bili su, naravno, tačno tamo gde ih je ostavio. Kada im je Met saopštio šta ih čeka napred, kao i da treba otposlati ljude za sahranjivanje, smrknuto su zaklimali glavama, dok je Daerid mrmljao u neverici: „Krpari?“
„Ovde ćemo bivakovati", nadoda Met.
Očekivao je nekakav odgovor – preostalo je svetla za još nekoliko milja, a ta trojica su se toliko zanela pitanjem koliko Družina može prevaliti na dan da se umalo nisu opkladili – ali Nalesin je samo rekao: „Poslaću dole čoveka da znacima dojavi lađama da ne odmaknu previše.“
Možda su se osećali kao i on. Ukoliko ne skrenu sasvim do reke, neće moći da izbegnu u najmanju ruku prizor lešinara koji će se razbežati u nebo pred grupama za sahranjivanje. Činjenica da je neko već prisustvovao smrti ne znači da u tom prizoru mora i da uživa. Što se Meta tiče, on je mislio da će na samo još jedan pogled na te ptice isprazniti želudac. Ujutro će tamo biti samo grobovi, bezbedno udaljeni od vidokruga.
Ali sećanje mu nije iščilelo iz glave, čak ni kada mu je šator podignut upravo na vrhu onog brega sa kojeg je mogao da oseti lahor sa reke, ako ovome ikada padne na pamet da zaduva. Tela koja su iskasapile ubice i unakazili lešinari. Gore od bitke oko Kairhijena protiv Šaidoa. Tamo su ginule Device, ali on nije video nijednu, a ni dece nije bilo. Niko nije ubijao Putujući Narod. Bezvoljno je jeo pasulj s govedinom i povukao se u šator čim je uzmogao. Čak ni Nalesinu nije bilo do priče, a Talmanes je izgledao napetiji nego ikada.
Glas o pokolju se raširio. U logoru je zavladao muk koji je Met već ranije čuo. Kroz tamu se obično prolamao pomalo grubi smeh, a ponekad i pesme bez sluha i boje, sve dok barjaktari ne bi oterali pod ćebad one malobrojne koji ne žele da priznaju da su umorni. Večeras je bilo kao onomad kad su pronašli selo puno nepokopanih mrtvaca ili grupu izbeglica koja je pokušala da sačuva ono malo svoje imovine od razbojnika. Malo je bilo onih koji su posle toga mogli da se smeju ili pevaju, a te koji su mogli ostali bi obično ućutkali.
Met je ležao i pušio lulu dok se smrkavalo, ali u šatoru mu je bilo tesno, a san mu nije dolazio zbog sećanja na mrtve Krpare i starijih sećanja na starije mrtvace. Isuviše bitaka, isuviše mrtvih. Prešao je prstima po koplju, prateći zapis na Starom jeziku duž crne držalje.
Nešto kasnije, uzeo je ćebe, trenutak zatim i koplje, pa je bosonog izašao u donjem rublju, a srebrna lisičja glava na njegovim golim grudima odbleskivala je svetlom okrnjenog meseca. Osećao se blagi lahor, jadno meškoljenje s malo svežine što je jedva pomeralo barjak Crvene ruke na motki pobodenoj u tle ispred njegovog šatora, ali je opet bilo bolje nego unutra.
Bacivši ćebe među grmlje, legao je na leđa. Kada je bio mali, ponekad je sam sebe uspavljivao nabrajajući sazvežđa. Na tom vedrom nebu mesec je bio dovoljno svetao da sjajem zakloni većinu zvezda, mada je bio u opadanju, ali preostalo ih je dovoljno. Visoko iznad njegove glave bila su Kola sena, pa Pet sestara i Tri guske koje su pokazivale na sever. Strelac, Orač, Kovač, Zmija. Aijeli su to sazvežđe nazivali Zmaj. Štit, koji su neki nazivali Hokvingov štit – na tu pomisao se uznemirio; u nekim svojim sećanjima nije ni najmanje voleo Artura Pendraga Tanreala – Jelen i Ovan. Pehar, i Putnica sa jasno podignutim štapom.
