„Hode li mu biti dobro?“, upita Met tiho.
Daerid slegnu ramenima. Imao je na sebi samo čakšire. „Mislim da krvari manje od tebe.“ On podiže pogled. Doda će još jedan ožiljak zbirci koju je imao na licu. „Dobro je što si im izmakao, Mete. Jasno je da su tebe tražili.“
„Dobro da im nismo dali ono po šta su došli.“ Žacnuvši se, Talmanes se uskobelja na noge oslonivši se Daeridu na rame. „Bila bi prava šteta da Družina ostane bez svog miljenika sreće zbog šačice divljaka u noći.“
Met pročisti grlo. „I meni se čini da je tako.“ Slika Aijela koji nestaju u njegovom šatoru zaleprša mu pred očima i on se strese. Zašto bi, za ime Svetlosti, Aijeli želeli da ga ubiju?
Nalesin se pojavi sa mesta gde su mrtvi Aijeli bili poredani jedan do drugog. Čak je i sada imao na sebi kaput, mada raskopčan; neprestano se mrštio na mrlju od krvi na pešu, možda sopstvene, a možda i ne. „Neka mi duša sagori, ali znao sam da će se ti divljaci pre ili kasnije okrenuti protiv nas. Pretpostavljam da su došli iz one grupe koja je ranije prošla kraj nas.“
„Sumnjam", reče Met. „Da su me hteli, natakli bi me na ražanj i turili iznad vatre za večeru pre nego što bi iko od vas za to saznao.“ Primorao je sebe da odšepa tamo i zagleda Aijele, uzevši fenjer koji je neko doneo da pojača mesečinu. Kolena mu umalo nisu zaklecala od olakšanja zbog toga što je ugledao samo muška lica. Nije poznavao nikoga od njih, ali opet, on i nije poznavao naročito mnogo Aijela. „Pretpostavljam da su iz Saidoa", reče on vrativši se ostalima s fenjerom. Mogli su da pripadaju Šaidou. Mogli su biti i Prijatelji Mraka; znao je i te kako dobro da i među Aijelima ima Prijatelja Mraka. A Prijatelji Mraka su, naravno, imali razloga da priželjkuju njegovu smrt.
„Sutra“, reče Daerid, „mislim da treba da pokušamo da pronađemo neku od onih Aes Sedai s druge strane reke. Talmanes će preživeti pod uslovom da sva rakija nije iscurela iz njega, ali neki drugi možda neće imati toliko sreće.“ Nalesin oćuta, ali njegovo gunđanje bilo je dovoljno rečito; najzad, on je bio Tairenac i voleo je Aes Sedai još manje od Meta.
Met se saglasio bez oklevanja. Neće dozvoliti da ijedna Aes Sedai usmerava na njega – u neku ruku, svaki ožiljak označavao je malu pobedu, novu priliku kada je izbegao Aes Sedai – ali ni od koga nije mogao zahtevati da umre. Onda im je saopštio šta još želi.
„Jarak?", reče Talmanes s prizvukom neverice.
„Skroz oko bivaka?“ Nalesinova šiljata brada uzdrhta. „Svake noći?“
„I palisadu?“, uskliknu Daerid. Bacivši pogled oko sebe, on utiša glas. Okolo se vrzmalo poprilično vojnika i odvlačilo mrtve. „Mete, izbiće pobuna.“
„Neće", kaza Met. „Do jutra će svi do poslednjeg znati da su se Aijeli prošunjali kroz bivak da bi stigli do mog šatora. Polovina njih neće moći da spava od pomisli da će se probuditi s aijelskim kopljem među rebrima. Vas trojica se samo pobrinite da oni shvate činjenicu da palisada može sprečiti Aijele da se ponovo ušunjaju.“ Ili će ih u najmanju ruku usporiti. „A sad idite i pustite me da ove noći uhvatim malo sna.“
Pošto su otišli, zagledao je šator. Dugački useci u zidovima kroz koje su Aijeli ušli mreškali su se pred naletima lahora. On uzdahnu i krenu s ćebetom natrag u grmlje, a onda zastade. Taj zvuk koji ga je uzbunio. Aijeli nisu načinili nijedan drugi, ni šapatom. Aijeli su tihi kao senke. Šta je to onda bilo?
Oslanjajući se o koplje, hramao je oko šatora i zagledao tle. Nije bio siguran šta to traži. Meke aijelske čizme nisu ostavile tragove koje je mogao da uoči pod svetlom fenjera. Dva užeta šatora visila su tamo gde su bila presečena, ali... On spusti fenjer i opipa užad. Taj zvuk je mogao poteći od presecanja razapetog užeta, ali ono se nije moralo preseći da bi se ušlo. Nešto u vezi s uglom zaseka, s načinom na koji su se uklapali, privuklo mu je pažnju. On podiže fenjer i obazre se unaokolo. Žilavi žbun u blizini bio je okresan duž jedne strane, a grančice sa sitnim lišćem ležale su na tlu. Veoma čisto potkresivanje, savršeno ravno, krajevi odsečenih grana bili su glatki kao da ih je uglačao kakav stolar.
Metu se nakostrešiše dlačice na potiljku. Tu je bila otvorena jedna od onih rupa u vazduhu kakve je koristio Rand. Kao da nije bilo dovoljno loše to što su Aijeli pokušali da ga ubiju, već ih je poslao neko ko ume da otvara takve... prolaze, tako ih je Rand nazivao. Svetlosti, ako nije bezbedan od Izgubljenih usred Družine, gde onda može biti na sigurnom? Upitao se kako će od sada pa nadalje spavati, sa stražarskim vatrama oko šatora? I sa stražarima; mogao je to nazvati počasnom stražom kako bi malo ublažio težinu svega, stražom koja će ga čuvati u unutrašnjosti šatora. Sledeći put će posredi verovatno biti stotinu Troloka, ili hiljadu, umesto šačice Aijela. Ili on možda nije dovoljno važan za tako nešto? Ako zaključe da je isuviše važan, sledeći put može doći neko od Izgubljenih. Tako mu krvi i pepela! Nikada nije tražio da bude ta’veren, niti da bude vezan s krvavim Ponovorođenim Zmajem.
„Krvi mu i krvavog...!“
