Nešto je načuo, ali nije bio siguran šta. Da noč nije bila tako mirna, slabi zvuk možda i ne bi zazvučao tako potajno, ali bila je, pa je zazvučao. Ko se to mogao šunjati u blizini? Radoznao, pridigao se na lakat – i ukočio.
Oko njegovog šatora kretala su se obličja, poput mesečevih senki. Mesečina je obasjala jedno dovoljno da Met razabere velom prekriveno lice. Aijel? Svetlosti, šta je sad pa to? Tiho su okružili njegov šator, prišli mu; sjajni metal blesnuo je u noći, uz šapat rasečenog sukna, a onda su nestali unutra. Samo časak kasnije ponovo su se obreli napolju. I obazirali su se oko sebe; bilo je dovoljno svetla da to vidi.
Met podvi stopala ispod sebe. Ako ostane pri tlu, možda će moći da šmugne a da ga niko ne čuje.
„Mete?“, doviknu Talmanes odozdo; zvučao je pijano.
Met se umiri; možda će se čovek vratiti ako pomisli da on spava. Aijeli kao da su se istopili u mraku, ali bio je siguran da su polegali na tle tamo gde su se zatekli.
Talmanesove čizme zakrckaše bliže. „Mete, imam malo rakije. Mislim da bi trebalo da cugneš. Od nje se dobro sanja, Mete. Snove i ne upamtiš.“
Met se zapitao da li bi ga Aijeli čuli pored Talmanesove buke ako bi sada krenuo. Desetak koraka do mesta gde spavaju najbliži vojnici – Prvi Barjak Konja, Talmanesovi Gromovi, imali su večeras tu„čast“ da stražare – i manje od deset do njegovog šatora i Aijela. Oni su brzi, ali sa korakom ili dva prednosti, ne bi trebalo da ga uhvate pre nego što se nađe nadohvat pedesetorice ljudi..
„Mete? Ne verujem da spavaš, Mete. Video sam ti lice. Bolje je jednom kad ubiješ snove. Veruj mi, znam.“
Met čučnu, stegnuvši koplje, pa udahnu duboko. Dva koraka.
„Mete?“ Talmanes je prišao bliže. Blesan samo što nije natrapao na Aijele. Preklaće ga bez najmanjeg zvuka.
Izgori u plamenu, pomisli Met. Trebala su mi samo dva koraka. „Mačeve u šake!", viknu on i skoči. „Aijeli u bivaku!“ Stušti se niz padinu. „Svi oko barjaka! Svi kod Crvene ruke! Okupite se, pljačkaši grobova i jahači kerova!“
Naravno, to ih je sve probudilo, jer je rikao kao bik u strnjikama. Povici se raširiše na sve strane; bubnjevi zalupaše za zbor, a trube zatrubiše znak za okupljanje. Ljudi Prvog Konja urlajući izleteše ispod svojih prekrivača, u trku prema barjaku, zamahujući mačevima.
Opet, istina je bila i da su Aijeli morali da pretrče manje rastojanje od vojnika. I znah su koga jure. Nešto – nagon, njegova sreća, to što je ta’veren, jer svakako ništa od larme nije čuo – nateralo ga je da se okrene baš kada se prvo obličje pod velom pojavilo iza njega kao da je niklo iz vazduha. Nije imao vremena da razmišlja. Zaustavio je ubod koplja držaljem svoga, ali Aijel je primio uzvratni zasek štitom i ritnuo ga u trbuh. Metu je očajanje dalo snage da ostane na nogama iako nije imao vazduha u plućima; mahnito se izvio u stranu od šiljka koplja koje mu je zaseklo rebra, podbio Aijelu noge držaljom svog koplja i proburazio mu srce. Svetlosti, nadao se da je posredi bio muškarac.
Istrgnuo je koplje taman na vreme da se suoči s naletom. Proklet da sam, trebalo je da pobegnem čim mi se ukazala prilika! Rukovao je oružjem kao palicom brže nego ikad u životu, obrtao se, zaustavljao udarce aijelskih šiljaka, ne stižući da uzvrati. Previše ih je bilo. Trebalo je da ćutim i bežim! Dah mu se povratio. „Ovamo, kukavice, kradljivci ovaca! Zar ste gluvi svi do jednog? Operite uši i ovamo!“
Začuđen što još nije mrtav – imao je sreću s jednim Aijelom, ali niko nije toliko srećan da može da se suoči s ovim – najednom je shvatio da više nije sam. Neki mršavi Kairhijenjanin u donjem vešu pade gotovo pod njegove noge s prodornim krikom, samo da bi ga zamenio Tairenac u uzlepetaloj košulji, zamahujući mačem. Još ih je nahrupilo, izvikujući koješta, od „Za gospodara Metrima i pobedu!" preko „Crvena ruka!" pa do „Pobijte crnooku gamad!“
Met šmugnu natrag i ostavi ih da se bave time. Vojskovođa koji na čelu hrli u bitku obična je budala. To je poteklo iz jednog od tih starih sedanja, reči nekoga čije ime je iz tih sedanja iščilelo. Čovek bi tamo mogao da pogine. To je bio izvorni Met Kauton.
Na kraju, sve se svelo na brojčanu nadmoč. Tuce Aijela na, ako ne čitavu Družinu, ono na nekoliko stotina koje su uspele da stignu do vrha brega pre nego što se sve svršilo. Tuce mrtvih Aijela i, pošto su to bili Aijeli, dvostruko više mrtvih pripadnika Družine, sa još dvostruko ili više onih koji su krvarili, još živi, i stenjali dok su im previjali rane. Iako je kratko učestvovao u borbi, Met je bio izboden i krvario je na desetak mesta, a pretpostavljao je da če najmanje tri rane morati da mu zašivaju.
Koplje mu je dobro poslužilo kao štap dok je hramao okolo do mesta gde je Talmanes ležao na tlu, a Daerid mu je podvezivao levu nogu.
Talmanesova izvučena i oklembešena bela košulja tamno se presijavala na dva mesta. „Izgleda", prodahta on, „da če Nerim ponovo modi da se okuša kao švalja na meni, neka sagori u plamenu taj bik ogromnih šaka.“ Nerim je bio njegov sluga i krpio je svog gospodara jednako često kao i njegovu odeću.
