Krckanje na tlu pod nečijim nogama upozorilo ga je pa se okrenuo na peti i zamahnuo kopljem, zarežavši. Jedva je stigao da zaustavi zamah sečiva kad je Olver vrisnuo i pao na leđa, razrogačeno zureći u vrh koplja.
„Šta, u krvavoj Jami usuda, ti tražiš ovde?", brecnu se Met.
„Ja... ja...“ Dečak prekinu kako bi progutao knedlu. „Kažu da je pedeset Aijela pokušalo da te ubije u snu, gospodaru Mete, ali ti si njih pobio i hteo sam da se uverim da si dobro, i... Gospodar Edorion mi je kupio cipele. Vidiš?“ On podiže obuveno stopalo.
Promrmljavši nešto upola glasa, Met povuče Olvera da se osovi na noge. „Nisam na to mislio. Zašto nisi u Maeronu? Zar Edorion nije pronašao nekoga ko će se starati o tebi?“
„Njoj je bilo samo do novca gospodara Edoriona, a ne i do mene. Imala je šestoro svoje dece. Gospodar Burdin daje mi dosta hrane, a moram samo da mu hranim i pojim konje i da ih timarim. To mi se sviđa, gospodaru Mete. Mada, ne dozvoljava mi da ih jašem.“
Neko se nakašlja. „Poslao me je gospodar Talmanes, moj gospodaru.“ Nerim je bio nizak čak i za jednog Kairhijenjanina; duguljasto lice mršavog sedokosog muškarca kao da je govorilo kako trenutno, i na duže staze, ništa ne ide kako treba, mada je ovaj dan bolji od većine. „Ako mi gospodar oprosti što to kažem, one krvave fleke se nikada neće oprati s njegovog veša, ali ako mi gospodar dozvoli, možda ću moći da uradim nešto u vezi s poderotinama na njemu samom.“ Pod pazuhom je nosio kutiju sa šivaćim priborom. „Dečko, donesi malo vode. I ne odgovaraj mi. Vode za mog gospodara, što pre.“ Nerim je istovremeno uspeo da se nakloni i podigne fenjer. „Da li bi moj gospodar stupio unutra? Noćni vazduh nije dobar za povrede.“
Met je ubrzo ležao kraj svoje postelje – „Bolje da moj gospodar ne umrlja prekrivače" – kraj koje ga je Nerim prao od usirene krvi i ušivao. Talmanes je bio u pravu; kao švalja, taj je čovek bio krajnje nespretan. Pošto je Olver bio tu, Met nije imao izbora do da stegne zube i istrpi.
U pokušaju da skrene misli s Nerimove igle, Met je pokazao na iskrzanu suknenu torbicu koja je Olveru visila o ramenu. „Šta imaš tu?“, prodahta on.
Olver steže otrcanu torbu uz grudi. Bio je svakako čistiji nego pre, mada ne i lepši. Činilo se da su mu cipele izdržljive, a vunena košulja i čakšire izgledale su mu kao nove. „To je moje“, reče on braneći se. „Ništa nisam ukrao.“ Trenutak kasnije on otvori torbu i poče da vadi i reda predmete iz nje. Druge čakšire, još dve košulje i nešto čarapa nije ga mnogo zanimalo, ali istakao je posebno druge stvari. „Ovo je moje pero crvenog kopca, gospodaru Mete, a ovo je kamen baš boje sunca. Vidiš?“ Dodao je tome i malu kesu. „Imam pet bakrenjaka i jedan srebrni novčić.“ Umotana tkanina uvezana vrpcom i mala drvena kutija. „Moja igra ’zmija i lija’; otac mi je to napravio; nacrtao mi je tablu.“ Za trenutak mu se lice sneveselilo, a onda je nastavio. „I vidiš, u ovom kamenu je riblja glava. Ne znam otkud tu. A ovo je moj kornjačin oklop. Od plavocrne kornjače. Vidiš pruge?“
Trgavši se od naročito jakog naleta igle za šivenje, Met pruži ruku prema umotanoj tkanini. Mnogo bolje je da diše kroz nos. Čudno je bilo kako su te rupe u njegovom stvarnom pamćenju delovale; mogao je da se seti kako se igraju ’zmije i lije’, ali ne i da je to ikada igrao. „Baš lep kornjačin oklop, Olvere. I ja sam jednom imao takav. Zeleni.“ Pruživši ruku na drugu stranu, posegnuo je za sopstvenom kesom; izvukao je dve zlatne kairhijenske krune. „Stavi ovo u svoju kesu, Olvere. Čoveku treba malo zlata u džepu.“
Olver kruto poče da trpa predmete natrag u torbicu. „Ja ne prosim, gospodaru Mete. Mogu da zaradim sebi obrok. Nisam prosjak.“
„Nisam ni mislio to da kažem.“ Met pokuša žurno da pronađe nekakav razlog kako bi dečaku platio dve krune. „Ja... treba mi neko ko će prenositi moje poruke. Ne mogu to da tražim ni od koga iz Družine; svi su zauzeti vojevanjem. Naravno, morao bi da vodiš računa o sopstvenom konju. Ne bih mogao ni od koga da tražim da to čini umesto tebe.“
Olver se uspravi. „Imao bih svog konja?", reče on s nevericom.
„Naravno. Mada, upamti jedno. Zovem se Met. Ako me ponovo nazoveš gospodar Met, vezaću ti nos u čvor.“ On dreknu i trže se, uspravivši se dopola. „Sagori, Nerime, proklet bio, to je noga, a ne goveđi but!“
„Kako moj gospodar kaže“, promrmlja Nerim, „noga mog gospodara nije goveđi but. Hvala, gospodaru, što si me uputio u to.“
Olver s oklevanjem opipa nos, kao da razmišlja o tome bi li se ovaj mogao vezati u čvor.
Met se spusti i zastenja. Sada se opteretio tim dečakom, a nije mu učinio nikakvu uslugu – ne ukoliko se ovaj nađe u blizini kada Izgubljeni sledeći put pokušaju da smanje broj ta’verena na svetu. Pa, ako Randov plan upali, broj Izgubljenih umanjiće se za jedan. Ako bude po volji Meta Kautona, on će se kloniti nevolja i opasnosti sve dok svi Izgubljeni ne nestanu.
