Gospodar haosa полностью

Grendal je pošlo za rukom da uđe u sobu a da ne zuri, ali odora od streita na njoj sasvim je počrnela pre nego što se ona sabrala i vratila joj svojstva plave izmaglice. Samael je učinio dovoljno da svakog nagna da posumnja kako je ova odaja u Velikoj dvorani Veća u Ilijanu. Ali opet, grdno bi se iznenadila kada bi iko osim njega ikada prodro ovako duboko u stanište „gospodara Brenda“.

Vazduh je bio prijatno svež; u jednom ćošku uzdizao se šuplji cilindar razmenjivača. Sjajne i postojane svetiljke stajale su tu i tamo u teškim zlatnim svećnjacima i mnogo bolje osvetljavale prostoriju nego sveće ili uljne lampe. Mala muzička kutija nalazila se na mermernoj polici iznad kamina i tkala meke niti zvučne skulpture koju izvan te prostorije niko nije čuo najverovatnije više od tri hiljade godina. A prepoznala je i nekoliko umetničkih dela na zidovima.

Zastala je ispred Zvuka beskraja Serana Tola. To nije bila kopija. „Čovek bi pomislio da si opljačkao muzej, Samaele.“ Bilo joj je teško da iz glasa potisne zavist, a kada je primetila njegov osmejak, shvatila je da joj to nije pošlo za rukom.

Nasuo je vina u dva izgravirana srebrna pehara i pružio joj jedan. „Samo kutiju zastoja. Pretpostavljam da su ljudi poslednjih dana pokušavali da spasu što se spasti moglo.“ Grozni ožiljak preko lica zategao se od osmeha dok je sav ozaren obigravao pogledom po odaji, naročito uživajući u odblescima zara table i providnih kutija koji su poigravali u vazduhu; oduvek je voleo igre sa više nasilja. Naravno, prisustvo zara table značilo je da je njegovu kutiju zastoja napunio neki sledbenik Velikog gospodara; posedovanje jednog jedinog nekada ljudskog piona podrazumevalo je u najmanju ruku zatvor na drugoj strani. Šta li je samo još pronašao?

Otpivši vino – i suzbivši uzdah, jer bilo je ovdašnje i sadašnje, a nadala se blagom satareu ili nekom od izvrsnih komolada – prešla je prstima punim prstenja preko haljine. „I ja sam pronašla jednu, ali je u njoj pored streita bila još samo neviđena gomila beskorisnog đubreta.“ Najzad, pošto ju je već pozvao ovamo i dozvolio joj da ovo vidi, bilo je vreme da mu poveri ponešto. Nešto sitno.

„Baš tužno.“ Opet taj osmejak. Zaista je pronašao nešto što prevazilazi igračke i lepe predmete. „S druge strane", nastavi on, „pomisli samo kako bi užasno bilo kada bi otvorila kutiju i uzbunila gnezdo kafara, recimo, ili džumara, ili možda neku drugu malu Aginorovu tvorevinu. Jesi li znala da džumare tumaraju slobodno po Pustoši? U punoj snazi, mada se više nikad neće preobraziti. Nazivaju ih Crvima.“ Toliko se smejao da se sav tresao.

Grendal se osmehnula daleko toplije nego što se osećala, a ukoliko je njena odora i promenila boju, bilo je to tek za dlaku. Imala je neprijatno, zapravo gotovo smrtonosno iskustvo s jednom Aginorovom tvorevinom. Taj čovek je bio briljantan na svoj način, ali lud. Samo je luđak mogao da stvori golame. „Izgleda da si veoma dobro raspoložen.“

„A zašto da ne budem?" reče on razmetljivo. „Gotovo da sam se dočepao skrivenog skladišta angreala i ko zna čega još. Ne budi toliko iznenađena. Naravno da znam da ste vi ostali pokušavali da mi virite preko ramena u nadi da ću vas tamo odvesti. Pa, ništa vam to ne vredi. O, podeliću ja to sa vama, ali tek kad mi padne šaka i kad najpre izaberem za sebe.“ Opruživši se na debelo pozlaćenoj stolici – a možda je bila i od čistog zlata; to bi ličilo na njega – držao je jednu čizmu povrh špica druge i gladio zlatnu bradu. „Osim toga, poslao sam glasnika al’Toru. A odgovor je bio povoljan.“

Grendal umalo nije prosula vino. „Zar? Čula sam da ti je ubio glasnika.“ Ako ga je njeno saznanje iole potreslo, ničim to nije pokazao. Čak se osmehnuo.

„Al’Tor nije nikoga ubio. Andris je otišao tamo da bi umro; zar misliš da sam hteo da čekam kurire? Ili golubove pismonoše? Al’Torov odgovor bio mi je jasan po tome kako je ovaj umro.“

„A to je?", reče ona oprezno.

„Primirje među nama.“

U potiljak kao da su joj se zarili ledeni prsti. To nije moglo biti istina. A opet, nikada ga od buđenja nije videla tako opuštenog. „Lijus Terin nikada ne bi...“

„Lijus Terin je odavno mrtav, Grendal.“ Prekinuo ju je veselim, gotovo podrugljivim glasom. Bez trunke gneva.

Prikrila je duboki uzdah pretvarajući se da pije. Zar to može biti tačno? „Vojska mu se još okuplja u Tiru. Videla sam je. To mi ni najmanje ne liči na primirje.“

Samael se smesta nasmeja. „Treba vremena da se vojska preusmeri. Veruj mi, neće oni nikad krenuti na mene.“

„Misliš da neće? Nekoliko mojih malih prijatelja vele da on želi tvoju smrt zato što si mu pobio omiljene Device. Da sam na tvom mestu, razmislila bih o nekom manje upadljivom mestu, gde me možda ne bi pronašao.“ Nije ni trepnuo na to. Kao da su sve niti koje su ga obično pomerale poodsecane.

„Pa šta ako je poginulo par Devica?“ Na licu mu se čitala iskrena zbunjenost. „Bila je to bitka; vojnici ginu u boju. Al’Tor je možda čovek seljak, ali ima vojskovođe koji za njega vode bitke i objašnjavaju mu ih. Sumnjam da je uopšte primetio.“