Gospodar haosa полностью

„Ti stvarno nikada nisi ni pogledao ove ljude. Izmenili su se koliko i zemlja, Samaele. Ne samo Aijeli. U ponečemu, ostali su se promenili mnogo više od njih. Ti vojnici su bili žene, a Rand al’Tor u tome vidi razliku.“

On nemarno slegnu ramenima, a ona suzbi u sebi prezir, zadržavši streit u mirnoj magli. Nikada nije shvatao da se ljudi moraju razumeti kako bi se naterali da ti čine po volji. Prinuda je sasvim u redu, ali ne možeš primenjivati Prinudu na čitav svet.

Zapitala se nije li kutija zastoja to skrovito skladište na koje će „uskoro spustiti šapu". Da poseduje makar jedan angreal... Da je tako, ona bi to otkrila, ali verovatno tek kad bi joj on to dozvolio. „Onda pretpostavljam da ćemo saznati koliko je prosti Lijus Terin postao mudriji.“ Podigla je sumnjičavo obrvu i uspela i sama da se osmehne. Ništa nije učinio. Gde li je samo pronašao taj povodac za svoju narav? Samo ime Lijusa Terina trebalo je da bude dovoljno da on prasne. „Ako te ne istera iz Ilijana kao kakvu kozu koja se vere uz drvo, onda možda...“

„Čekanje bi moglo potrajati predugo", preseče je on glatko. „To jest, predugo za tebe.“

„Je li to nekakva pretnja, Samaele?“ Haljina joj postade bledoružičasta, ali ona je ostavi tako. Neka zna da je ljuta. „Mislila sam da si već davno naučio koliko je pogrešno pretiti mi.“

„Nema tu pretnji, Grendal", odgovori on mirno. Sve tačke pritiska su u njemu otupele, i kao da ga ništa nije moglo izbaciti iz te vesele opuštenosti. „Več samo činjenica. Al’Tor me neće napasti, niti ću ja njega. I naravno, saglasio sam se da ne pomažem niti jednom od ostalih Izabranih ukoliko ih al’Tor pronađe. Sve je to sasvim u skladu sa zapovestima Velikog gospodara, zar ne?“

„Naravno.“ Zadržala je miran izraz lica, ali streit je prešao u tamniju ružičastu boju, izgubivši ponešto od svog magličastog svojstva. Boja je delom još bila bes. Ima u ovome još nečega, ali kako ona da sazna šta je to?

„Što znači“, nastavi on, „da ću na Dan povratka najverovatnije ja biti jedini koji će preostati da se suoči s al’Torom.“

„Sumnjam da će mu poći za rukom da nas sve pobije", reče ona kiselo, ali kiselina joj je bućkala i u želucu. Isuviše Izabranih je umrlo. Samael je pronašao način da se drži po strani sve do kraja; to je bilo jedino objašnjenje.

„Misliš da je tako? Čak i ako sazna gde se svi nalazite?“ Taj osmeh se raširio. „Siguran sam da znam šta Demandred spletkari, ali gde se krije? Gde je Semirhag? Mesana? Staje s Asmodeanom i Lanfear? Mogedijen?“

Oni hladni prsti su se vratili i utisnuli joj se u lobanju. On se ne bi ovde ovako izležavao i pričao – ne bi se usuđivao da nagovesti ono što je nagovestio – ako nije... „Asmodean i Lanfear su mrtvi, a sigurna sam da to važi i za Mogedijen.“ Iznenadila se kada je čula sopstveni glas, promukao i nesiguran. Vino joj izgleda nije nakvasilo suvo grlo.

„A ostali?“ Bilo je to puko pitanje; glas mu nije zvučao ni najmanje napeto. Od toga je podiđe jeza.

„Rekla sam ti ono što znam, Samaele.“

„A to nije ništa. Kada budem Nae’blis, odabraću onoga ko će stajati odmah ispod mene. Taj će morati da ostane u životu kako bi primio dodir Velikog gospodara.“

„Zar hoćeš da kažeš da si bio u Šajol Gulu? Da ti je Veliki gospodar obećao...?“

„Sve ćeš saznati kada kucne čas, ne pre. Ali počuj jedan mali savet, Grendal. Pripremi se sad. Gde su oni?“

Misli su joj mahnito jurcale. Sigurno je dobio to obećanje. Sigurno. Ali zašto on? Ne, nije bilo vremena za razmišljanje. Veliki gospodar je birao po sopstvenoj volji. A Samael je, ako ništa drugo, znao gde se ona nalazi. Mogla je da umakne iz Arad Domana, da se nastani drugde; to ne bi bilo teško. Odustajanje od sitnih igara koje je tamo igrala, pa čak i od onih krupnijih koje bi možda morale biti napuštene, bio bi maleni gubitak u poređenju sa tim da al’Tor – ili Lijus Terin – pođe za njom. Nije joj padalo na pamet da se neposredno sukobi s njim; ako su Išamael i Rafhin poklekli pred njim, ona nije smerala da se podvrgne riziku pred njegovom snagom, ne sučelice. Samael je sigurno dobio to obećanje. Kad bi on sada umro... Svakako drži saidin – bio bi inače lud da govori sve to tek tako – i osetio bi istog trena da je prigrlila saidar. Ona bi umrla, a ne on. Sigurno mu je obećano. „Ja... ne znam gde su Demandred ili Semirhag. Mesana... Mesana je u Beloj kuli. To je sve što znam. Kunem se.“

Stezanje koje je osećala u grudima popustilo je kada je on konačno klimnuo glavom. „Pronaći ćeš mi ostale.“ To nije bilo pitanje. „Sve njih, Grendal. Ako hoćeš da poverujem da je iko od njih mrtav, pokaži mi leš.“

Žudela je za hrabrošću da njega pretvori u leš. Odora joj se mreškala kroz silovite prelive crvene boje, u odjeku besa, straha i stida koji su je nekontrolisano prožimali. U redu onda, neka ga, nek misli da ju je za sada zaplašio. Ako je bacio Mesanu al’Toru u čeljusti, onda je to učinio sa svima njima, pa neka bude, dokle god to drži al’Tora što dalje od nje. „Pokušaću.“

„Nemoj samo pokušati, Grendal. Nemoj samo pokušati.“