Kada je Grendal otišla i kad se prolaz do njene palate u Arad Domanu zatvorio, Samael je dozvolio da mu osmeh zgasne na licu. Vilice su ga bolele od njega. Grendal je previše mislila; toliko je navikla da tera druge da delaju umesto nje da nije uspevala ni da pomisli kako da dela sama. Upitao se šta li bi samo rekla kad bi jednog dana saznala da se njome poigrao jednako vešto kao što se ona svojevremeno poigrala s toliko budala. Opkladio bi se u sve da uopšte nije prozrela njegov stvarni cilj. Tako dakle, Mesana je u Beloj kuli. Mesana u Kuli, a Grendal u Arad Domanu. Da je Grendal tada mogla da mu vidi lice, spoznala bi pravi strah. Šta god da se desi, Samael je nameravao da bude onaj koji će još stajati na Dan povratka, kako bi bio imenovan Nae’blisom i kako bi porazio Ponovorođenog Zmaja.
Okrenuvši leđa muzičarima na uglu, oznojenoj ženi koja je duvala u dugačku frulu i muškarcu rumenog lica koji je prebirao po tamburi sa devet žica, Egvena stade da se probija kroz gužvu laka srca. Sunce je bilo visoko na nebu, kao od istopljenog zlata, a kaldrma dovoljno vrela da je peče kroz đonove mekih čizama. Znoj joj je kapao s nosa, a šal labavo prebačen preko laktova bio joj je težak kao ćebe, dok je u vazduhu bilo dovoljno prašine da več priželjkuje kupanje – ali ipak se osmehivala. Neki su je posmatrali iskosa, kada bi pomislili da ih ne gleda, i to je umalo nije nagnalo na smeh. Tako su gledali Aijele. Ljudi su videli ono što očekuju da vide, a videli su ženu u aijelskoj nošnji, ne zapažajući njene oči niti visinu.
Ulični prodavci i putujući trgovci glasno su nudili svoju robu, takmičeći se sa povicima mesara i voskara, sa čegrtanjem i zveketom iz prodavnica srebrnine i grnčarije, sa škripom nepodmazanih osovina. Drski vozači kola i ljudi koji su hodali kraj volovskih zaprega bučno su se uklanjali s puta tamnim lakiranim nosiljkama i kočijama odmerenih boja s oznakama Kuća na vratima. Posvuda je bilo muzičara, sa žonglerima i akrobatama. Kraj nje je razmetljivo prošla grupa bledih žena u jahaćoj odeći, s mačevima; oponašale su muškarce, smejući se preterano raskalašno i gurajući se na način koji bi na desetak mesta duž jedva stotinu koraka izazvao tuče samo da su bile muškarci. Čekić nekog kovača zvonio je po nakovnju. U vazduhu je lebdela sveopšta buka i larma – bio je to zvuk grada, koji je među Aijelima gotovo zaboravila. Možda joj je i nedostajao.
Tada se nasmejala, baš tu, na ulici. Kada je prvi put čula gradsku buku, bezmalo je ostala ošamučena. Ponekad se činilo da je ta devojka širom otvorenih očiju neko drugi.
Neka žena koja se na doratastoj ždrebici probijala kroz gužvu okrenula se da je radoznalo pogleda. U dugačkoj grivi i repu kobile bila su vezana mala srebrna zvonca, a žena ih je imala još u tamnoj kosi što joj je padala do polovine leđa. Lepa, nije mogla biti mnogo starija od Egvene, ali lice joj je bilo tvrdo, oko oštro, dok je za opasačem imala ni manje ni više nego šest noževa, među kojima i jedan gotovo jednako velik kao i aijelski. Lovac na Rog, bez sumnje.
Visoki, zgodni muškarac sa dva mača na leđima posmatrao je kako žena jaše kraj njega. I on je verovatno bio još jedan od Lovaca. Činilo se da ih ima posvuda. Dok je gomila gutala ženu na doratu, on se okrenuo i primetio da ga Egvena posmatra. Osmehnuvši se, najednom zainteresovan, uspravio je široka ramena i pošao prema njoj.
Egvena žurno poprimi krajnje hladan izraz lica, pokušavajući da stvori mešavinu Sorilee u najstrožim trenucima i Sijuan Sanče kada nosi ešarpu Amirlin Tron oko ramena.
On stade, iznenađen. Dok se okretao, jasno ga je čula kako reži: „Prokleti Aijeli.“ Nije mogla da se uzdrži od ponovnog smeha; sigurno je to čuo, uprkos buci, pošto se ukrutio, a onda odmahnuo glavom. Ali nije se osvrnuo.
Imala je dva razloga da bude dobro raspoložena. Kao prvo, Mudre su se konačno složile sa gledištem da je šetnja po gradu jednako fizički korisna kao i obilazak spolja oko njegovih zidova. Činilo se da naročito Sorilea nije shvatala zbog čega ona to želi da provede i minut više nego što mora među mokrozemcima, pogotovo kada su tako nagurani među zidove. Ipak, prevashodno se osećala dobro zato što su joj rekle da sada, pošto su glavobolje koje su ih toliko zbunjivale potpuno iščezle – nije mogla sasvim da ih sakrije – ubrzo može da se vrati u Tel’aran’riod. Ne blagovremeno za sledeći sastanak, zakazan za treću noć od danas, ali pre onog koji će uslediti zatim.
To je za nju bilo višestruko olakšanje. Više neće morati krišom da ulazi u Svet snova. Više neće morati sama s mukom da se snalazi. Više neće morati da strahuje na pomisao da će je Mudre uhvatiti i odbiti da je dalje podučavaju. Više neće morati da laže. A to je bilo neophodno – nije smela sebi dopustiti da gubi vreme; toliko je toga trebalo saznati i nije verovala da će uopšte stići sve da nauči – ali one to nikad ne bi shvatile.
