U gužvi su se tu i tamo videli Aijeli, kako u kadin’soru tako i u gai’šainskoj beloj odeći. Gai’šaini su išli tamo kuda bi ih poslali, ali ostali su mogli biti među zidovima prvi, a sasvim moguće i poslednji put u životu. Izgleda da se Aijelima gradovi zaista uopšte nisu dopadali, mada ih je podosta pristiglo pre šest dana da vide Manginovo vešanje. Pričalo se da je sam sebi namaknuo omču oko vrata i naterao nekoliko Aijela da se našale o tome hoće li njemu vrat prepući od užeta, ili će uže prepući od njegovog vrata. Čula je kako neki Aijeli ponavljaju tu šalu, ali ne i da išta govore o samom vešanju. Randu se Mangin dopadao, bila je sigurna u to. Berelajn je izvestila Mudre o presudi kao da im saopštava da će im rublje biti spremno narednog dana, a Mudre su to na isti način saslušale. Egvena je pomišljala kako nikada neće razumeti Aijele. Veoma se plašila da više ne razume ni Randa. A što se Berelajn tiče, nju je razumela i te kako dobro – tu ženu su zanimali samo živi muškarci.
Posle takvih misli morala je da se dobro potrudi kako bi se ponovo oraspoložila. U gradu svakako nije bilo nimalo svežije nego izvan zidina – zapravo, bez lahora i sa toliko ljudi unaokolo, moglo je da bude i vrelije – i gotovo jednako prašnjavo, ali makar nije tabanala okolo samo sa prizorom spaljenog Forgejta pred očima. Još nekoliko dana i biće u stanju da ponovo uči, zaista da uči. Ta pomisao vratila joj je osmeh na lice.
Stala je kraj žilavog Iluminatora znojavog lica; bilo joj je veoma lako da utvrdi šta je on, ili šta je nekad bio. Njegove guste brkove nije prekrivao providan veo kakav su Tarabonci često nosili, ali bio je sasvim prepoznatljiv po vrečastim čakširama izvezenim duž nogavica i jednako komotnoj košulji izvezenoj preko grudi. Prodavao je zebe i slavuje u grubo sklepanim kavezima. Pošto su im podružnicu spalili Šaidoi, jedan broj Iluminatora pokušavao je da dođe do sredstava da se vrati u Tarabon.
„Čuo sam iz pouzdanog izvora", pričao je zgodnoj prosedoj ženi u tamno- plavoj haljini jednostavnog kroja. Trgovkinja, nesumnjivo, koristi priliku da obrlati one koji čekaju na bolja vremena u Kairhijenu. „Aes Sedai", poverio joj se Iluminator, nagnut preko ptice u kavezu kako bi šapnuo, „podeljene su. Aes Sedai su u ratu. Jedne protiv drugih.“ Trgovkinja klimnu glavom pokazavši da se slaže s njim.
Egvena stade tobože da bi pogledala zelenoglavu zebu, pa pođe dalje, mada je morala da odskoči s puta zabavljaču okruglog lica koji je koračao razmetljivo njišući šarenim zakrpljenim plaštom. Zabavljači su vrlo dobro znali da su među onim malobrojnim mokrozemcima koji su dobrodošli u Pustari; nisu se plašili Aijela. Ili su se makar pravili da je tako.
Ta glasina ju je zabrinjavala. Ne to da se Kula podelila – to se nije moglo još dugo skrivati – već govorkanje o ratu među Aes Sedai. Saznanje da su se Aes Sedai okrenule protiv Aes Sedai bilo je poput saznanja da je jedan deo njene porodice suprotstavljen drugom, jedva podnošljivo jer zna prave razloge, ali opet je pomisao da bi moglo biti i gore... Kad bi samo postojao nekakav način da se Izleći Kula, da ponovo bude cela bez krvoprolića.
Malo dalje niz ulicu, znojava žena iz Forgejta, koja bi možda bila lepa da joj je lice čistije, širila je tu glasinu zajedno sa trakama i čiodama s pladnja koji joj je visio o uzici oko vrata. Imala je na sebi plavu svilenu haljinu sa crvenim kosim prugama na suknji, skrojenu za neku nižu ženu; jako iskrzani porub bio je dovoljno visoko da joj se vide grube cipele, a po rupama na rukavima i prsima videlo se gde se isparao vez. „Kažem vam zasigurno", izveštavala je žene koje su joj prebirale po robi, „oko grada su viđeni Troloci. A, da, to zeleno će ti istaknuti boju očiju. Na stotine Troloka i...“
Egvena jedva da je zastala. Da je igde u blizini bilo Troloka, Aijeli bi to znali mnogo pre nego što bi se oni pomenuli u uličnim glasinama. Poželela je da i Mudre malo ogovaraju. Pa, i radile su to ponekad, ali samo o drugim Aijelima. Što se Aijela tiče, ništa u vezi sa mokrozemcima nije bilo naročito zanimljivo. Ipak, pošto je mogla da bane u Elaidinu radnu sobu u Tel’aran’riodu kad god bi joj se prohtelo i da pročita pisma te žene, navikla je da zna šta se dešava u svetu.
Egvena najednom shvati da drugačije posmatra okolinu, da zagleda ljudima lica. U Kairhijenu je bilo doušnika Aes Sedai jednako izvesno kao što je izvesna i činjenica da se ona preznojava. Elaida je sigurno putem goluba pismonoša dobijala izveštaje iz Kairhijena svaki dan, ako ne i češće. Uhode Kule, uhode Ađaha, uhode pojedinih Aes Sedai. Bile su posvuda, često na mestima i u liku koji se najmanje mogao očekivati. Zašto oni žongleri samo stoje tamo? Da dođu do daha, ili da bi je posmatrali? Pokrenuli su se ponovo i jedan je naskočio drugome na ramena u stoj na rukama.
