Uhoda Žutog ađaha jednom je pokušala da otpremi Elejnu i Ninaevu za Tar Valon, po naređenju koje je izdala Elaida. Egvena zapravo nije znala da Klaida želi i nju, ali dosećala se da bi svaka druga pretpostavka bila glupa. Kg vena nije mogla sebe naterati da poveruje kako bi Elaida oprostila ma kojoj bliskoj saradnici žene koju je svrgla.
Kad je već kod toga, neke Aes Sedai iz Salidara verovatno su takođe imale ovde svoje doušnike. Ako do njih ikada dopre glas o „Egveni Sedai iz Zelenog ađaha"... Mogao bi to da bude bilo ko. Ona mršava žena na vratima prodavnice, koja naizgled zagleda tubu tamnosivog štofa. Ili ona rošava što klati kraj vrata krčme i hladi lice keceljom. Ili taj debeljko sa kolicima |punim pita – zašto je pa on tako čudno gleda? Umalo nije krenula prema najbližoj gradskoj kapiji.
Sprečio ju je debeljko, ili tačnije način na koji je naglo pokušao da prekrije pite rukama. Zurio je u nju zato što je ona zurila u njega. Verovatno se plašio da će aijelska „divljakuša“ pokušati da mu uzme nešto i da za to ne plati.
Egvena se slabašno nasmeja. Aijelka. Čak su i ljudi koji su je gledali u lice pretpostavljali da je ona Aijelka. Čovek Kule koji je traži prošao bi tik kraj nje. Znatno oraspoložena, vratila se šetnji krivudavim ulicama i osluškivanju tamo gde je to bilo izvodljivo.
Nevolja je bila u tome što je navikla da zna za događaje samo nedeljama, ili čak i danima pošto bi se zbili, i to sa sigurnošću da je do njih došlo. Glasina je mogla da prevali stotinu milja za jedan dan ili da putuje čitav mesec, iznedrivši svakim danom još deset kćeri. Danas je saznala da je Sijuan pogubljena zato što je razotkrila Crni ađah, da Sijuan pripada Crnom ađahu i da je još živa, da je Crni ađah one Aes Sedai koje nisu Crne isterao iz Kule. Nisu to bile nove priče, već samo razni oblici starih. Jedna nova priča, koja se širila kao požar letnjom dolinom, bila je o tome da je Kula stajala iza svih lažnih Zmajeva; to ju je toliko ljutilo da bi se krišom udaljila sva kruta kad god bi je čula. Što znači da se dosta često šunjala sva kruta. Čula je da su Andorci u Aringilu proglasili neku plemkinju kraljicom – Dajlin, Delin, ime se javljalo u nekoliko oblika – pošto je Morgaza sada mrtva, što je moglo biti tačno, te da Aes Sedai jurcaju po Arad Domanu i čine krajnje neverovatne stvari, što svakako nije tačno. Prorok stiže u Kairhijen; Prorok je krunisan kao kralj Geldana – ne, Amadicije; Ponovorođeni Zmaj je ubio Proroka zbog svetogrđa. Svi Aijeli odlaze; ne, namerili su da ostanu i nastane se. Berelajn će biti krunisana na Sunčevom prestolu. Ispred jedne krčme, neki mršavi sitni muškarac nemirnih očiju umalo nije dobio batine od svojih slušalaca zato što je rekao da je Rand jedan od Izgubljenih, ali Egvena se u to umešala bez razmišljanja.
„Zar nemate ni trunke časti?", upitala je hladno. Četiri muškarca grubih lica koji samo što nisu dohvatili mršavca zatreptaše na nju. Bili su Kairhijenjani, ne mnogo viši od nje, ali mnogo glomazniji, slomljenih noseva i utonulih zglobova svojstvenih pesničarima, a opet ih je zadržala ukopane u mestu pukom snagom svoje pojave. Time – i prisustvom Aijela na ulici; nisu bili toliko glupi da u takvim okolnostima postupaju grubo s jednom Aijelkom, za šta su je držali. „Ako se morate s nekim sukobiti zbog njegovih reči, onda to činite jedan po jedan, časno. Ovo nije borba; sramotite sebe ako idete četvorica na jednoga.“
Zurili su u nju kao da je poludela i lice joj se polako zacrvenelo. Ponadala se da to tumače kao bes. Nije ih pitala kako se usuđuju da diraju slabijeg od sebe, već kako se usuđuju da mu ne dozvole da se bije s njima pojedinačno.
Upravo im je očitala bukvicu kao da oni slede đi’e’toh. Naravno, da su to činili, ne bi ni bilo potrebe za bukvicom.
Jedan od njih pognu glavu u nekakvom polunaklonu. Nos mu nije bio samo kriv, več mu je nedostajao i vrh. „Mmm... sad je več otišao... mm... gospoja. Možemo li i mi?“
To je bilo tačno; mršavac je iskoristio njeno mešanje da iščezne. Osetila je blesak prezira. Pobegao je zato što se uplašio od četvorice. Kako je samo mogao da trpi takvu sramotu? Svetlosti, opet ona s tim.
Zaustila je da kaže kako, naravno, mogu – i nije se ni oglasila. Njenu tišinu su shvatili kao pristanak, ili možda izgovor, pa su požurili odatle, ali ona je jedva primetila da odlaze. Zurila je u leđa grupe na konjima koja se probijala ulicom.
