Suranda smesta zaskoči Estejr primedbom da se ne može nadati da će ikada izaći na kraj s poglavarom utvrđenja, a kamoli septe ili klana, ukoliko ne shvati da muškarac ne prestaje da bude muškarac samo zato što je vođa, dok je Estejr tvrdoglavo ostala na stanovištu da je Kar’a’karn drugačiji. Jedna starija žena, Mera, koja je došla da se vidi sa kćerkom, nagnu se prema njima i reče da je način da se izađe na kraj s bilo kojim poglavarom – utvrđenja, septe, klana ili s Kar’a’karnom – isti onaj način na koji se izlazi na kraj s mužem, što nagna Berin, koja je takođe došla u posetu kćerki, na smeh i izjavu kako bi to bio dobar način da se gospodarica krova natera da ti položi nož pod noge, u znak objave krvne zavade. Berin je bila Devica pre udaje, ali svako je svakome mogao objaviti krvnu zavadu osim nekoj od Mudrih ili kovaču. Pre nego što je Mera uopšte sve i izgovorila, pridružiše se sve osim gai’šaina, nadglasavši jadnu Estejr – Kar’a’karn je bio poglavar među poglavarima, i ništa više, to je bilo sasvim sigurno – ali se pri tom dadoše u raspravu o tome je li bolje pristupiti poglavaru neposredno, ili preko njegove gospodarice krova.
Egvena nije obraćala mnogo pažnje na to. Rand svakako ne bi učinio ništa glupo. Bio je prilično sumnjičav u pogledu Elaidinog pisma, ali je opet poverovao Alvijarininom, koje ne samo što je bilo srdačnije, već i otvoreno ulizičko. Mislio je da ima prijateljice, čak i sledbenice u Kuli. Ona nije mislila tako. Sa Tri zakletve ili bez njih, bila je ubeđena da su Elaida i Alvijarin zajedno smislile to drugo pismo, sa svim tim smešnim izrazima kao što je „klečanje u njegovom sjaju“. To je bila samo smicalica da ga namame u Kulu.
Pogledavši sa žaljenjem u šake, uzdahnula je i spustila šolju. Gai’šain je dograbi pre nego što je stigla i da odmakne ruku.
„Moram poći“, reče ona dvema učenicama. „Setila sam se da moram nešto da uradim.“ Suranda i Estejr zagrajaše da će poći s njom – pa, nije to bila puka graja; ako Aijelka nešto kaže, onda tako i misli – ali bile su uključene u raspravu i nisu se usprotivile kad je ona istrajala u nameri da ih natera da ostanu. Umotavši se ponovo u šal i ostavivši za sobom sve snažnije glasove – Mera je govorila Estejr sa punim ubeđenjem da bi ova jednog dana mogla postati Mudra, ali da do tada treba da sluša ženu koja je istrpela muža na grbači i podigla tri kćerke i dva sina bez sestrožene koja bi joj pomogla – Egvena se pogureno vrati u prašinu nošenu vetrom.
U gradu je pokušala da se šunja zakrčenim ulicama, a da ne izgleda kao da se šunja, trudeći se da gleda na sve strane dok naizgled posmatra samo put ispred sebe. Izgledi da naleti na Nesunu bili su mali, ali... Ispred nje, dve žene u pristojnim haljinama i besprekornim keceljama probale su da se mimoiđu, ali obe su krenule na istu stranu pa su se sudarile. Promrmljana izvinjenja, da bi obe ponovo iskoračile. Na istu stranu. Nova izvinjenja, a onda, kao u plesu, pomeriše se opet. Dok je Egvena prolazila kraj njih, još su istupale s jedne strane na drugu savršeno usklađeno, lica sve crvenijih, izvinjenja progutanih iza stisnutih usana. Nije imala pojma koliko bi to još moglo da potraje, ali valjalo je prisetiti se da je Rand u gradu. Svetlosti, kada je on u blizini, ne bi je začudilo da naiđe na svih šest Aes Sedai baš kada joj nalet vetra razveže šal oko glave, a troje ljudi dovikne njeno ime i nazove je Aes Sedai. Sa njim u blizini, lako bi mogla da naleti i na samu Elaidu.
Ona požuri dalje, sa sve većom nelagodnošću zbog toga što je upala u jedan od njegovih ta’verenskih virova, sve izbezumljenijih očiju. Na svu sreću, prizor Aijelke izbezumljenih očiju i skrivenog lica – šta su oni znali o razlici između šala i vela? – nagonio je ljude da joj se uklanjaju s puta, a to joj je omogućilo da pohita dalje gotovo trkom, ali nije mirno udahnula sve dok se nije ušunjala u Sunčevu palatu na mala zadnja vrata za služinčad.
Jak miris kuhinje visio je u uskom hodniku, a livrejisani muškarci i žene trčkarali su tamo-amo. Drugi, koji su se odmarali i hladili se širokim rukavima ili keceljama, zapanjeno su zurili u nju. Najverovatnije niko osim drugih slugu nije prilazio toliko blizu kuhinji iz godine u godinu. A svakako ne jedna Aijelka. Kao da su očekivali da izvuče koplje iz sukanja.
Ona pokaza prstom na bucmastog čovečuljka koji je maramom brisao vrat. „Znaš li gde je Rand al’Tor?“
On se trže, zakoluta očima prema drugovima koji su se brzo udaljavali od njega. Stade da se premešta s noge na nogu, u želji da i sam pođe za njima. „Gospodar Zmaj, uh... Gospodarice? U svojim odajama? Bar pretpostavljam da je tako.“ On poče da se pomera postrance, klanjajući se. „Ako mi gospodarica... uh... ako mi moja gospa oprosti, moram se vratiti svojim...“
„Odvešćeš me tamo", reče ona odlučno. Ovaj put nije nameravala da tumara.
